Jednom su zapitali Njutna: “Kako je moguće da tela mrtvih, odavno raspadnuta, ponovo postanu tela svojih duša?”
Na to je naučnik pomešao gvozdene opiljke sa zemljom i upitao svoje sagovornike: “Ko može da izdvoji iz prašine i sastavi ove gvozdene opiljke?”
Odgovor nije dobio.
Onda je Njutn uzeo magnet i prineo ga mešavini. Nastalo je komešanje čestica. Opiljci gvožđa počeli su se hvatati za magnet i jedni za druge.
U prašini nije ostalo ni molekula gvožđa.
Tada Njutn reče prisutnima: “Onaj, koji je ovoliku silu dao mrtvom kamenu, zar On ne može dati takvu moć našim dušama kada bude trebalo da se obuku u svoja proslavljena tela.”
Prema legendi, ovaj predivni dijamant poznat pod imenom Hope (Nada) nekad je krasio čelo Indijskog boga, od koga ga je ukrao Hindu svećenik. Svećenika su ulovili i mučili radi njegova nedjela.
Rečeno je da impozantni dragi kamen nosi smrtonosnu kletvu. Poslije se pojavio u Europi 1642. godine. kod francuskog trgovca i dilera Jeana Babtiste Teferniera. On je ostvario znatnu dobit od prodaje dijamanta, ali je dozvolio svom rastrošnom sinu da spiska većinu tog novca. Krenuo je u Indiju da povrati svoju sreću, no Teferniera su napali bijesni psi i rastrgali ga na komade.
Dijamant je tada došao do francuskog kralja Luja 14., koji je dragi kamen smanjio sa 112.5 karata na 67.5. Ipak ovaj čin, nije utjecao na kletvu. Nicholas Fouquet, francuski državni dužnosnik ga je posudio za državni bal. Vrlo brzo nakon toga je okrivljen za pronevjeru i osuđen na život u zatvoru, gdje je i umro. Princeza de Lambelle, koja je redovito nosila dijamant, je pretučena do smrti u navali pariške svjetine. Sam kralj je umro siromašan i svrgnut dok mu se kraljevstvo pretvorilo u ruševinu. Luj 16. i Marija Antoaneta su umrli pod oštricom giljotine.
Godine 1830. kamen koji je danas povijesno blago kupio je Londonski bankar Henry Thomas Hope za 150,000 dolara. Kamen je opet pokazao svoju zlu ćud. Obiteljsko bogatstvo Hopeovih se naglo istopilo i jedini unuk je umro jadan i siromašan dok drugi nasljednik napokon nije prodao ukleti dijamant. Tijekom idućih 16 godina, Hope dijamant se selio od vlasnika do vlasnika, od francuza Jacques Coletea koji je počinio samoubojstvo do ruskog princa Ivan Kannitovitskog koji je ubijen.
1908. turski sultan Abdul Hamid je platio 400,000 dolara za dijamant i poklonio ga svojoj najdražoj konkubini Surbayi. U roku godine dana, Hamid je izbo Surbayu nasmrt te se svrgnuo s trona. Slijedeći koji je posjedovao zloćudni dijamant bio je Simon Montharides kojega je ubila kočija koja se prevrnula, usmrtivši mu i ženu i maloljetnu kćer.
Dijamant je sa svojim prokletstvom našao i put do američkog financijskog tajkuna Neda McLeana koji je dijamant platio dobrom nagodbom samo 154,000 dolara. Sin Vincent mu je ubrzo smrtno stradao u automobilskoj nesreći, a kćer umrla od predoziranja. Supruga mu je postala ovisna o morfiju, a sam McLean je umro u mentalnoj instituciji. Gospođa McLean je umrla 1947. i ostavila ukleti kamen u naslijeđe svojim šestero unučadi.
Dvije godine poslije, obitelj McLean je prodala dijamant Harryju Winstonu, poznatom trgovcu dragim kamenjem. Winston je kamen ostavio u Smithsonian Institutu, gdje se nalazi i danas.
Kamen možda ne provodi svoje prokletstvo na institucijama kao na ljudima. A možda je i zla kob kamena umrla s Evalyn McLean, jednom od šestero McLeanovih unučadi. Umrla je u svom stanu u Dallasu 13. decembra 1967. u dobi od 25 godina. Uzrok smrti je ostao nepoznat
Stanje u Indiji na prvi pogled izgleda zadivljujuće optimistično - druga najmnogoljudnija zemlja na svetu (ima oko 1,3 milijarde stanovnika) ima tek manje od 200 zaraženih koronavirusom
Izbijanje pandemije koronavirusa pokazalo je da ne postoji univerzalni način suzbijanja širenja zaraze. Svaka zemlja ima neki svoj model za koji se nada da će biti najdelotvorniji, da će uzeti što manji broj života i u što manjoj meri osakatiti ekonomiju
Stanje u Indiji na prvi pogled izgleda zadivljujuće optimistično - druga najmnogoljudnija zemlja na svetu (ima oko 1,3 milijarde stanovnika) ima tek manje od 200 zaraženih koronavirusom.
Tačnije, prema podacima Evropskog centra za kontrolu i prevenciju bolesti (ECDC), do juče ujutro u Indiji je zabeleženo 191 slučaj zaraze koronavirusom i četiri smrtna slučaja. Kinezi i dalje imaju najveći broj zaraženih (oko 81 hiljada), slede Italijani s oko 41 hiljada Španci s oko 18 hiljada, Iranci s nešto više od 18 hiljada te Nemci s oko 14 hiljada zaraženih.
Testiranje
Postavlja se pitanje šta to Indijci rade bolje od ostalih zemalja i zašto je toliko malo zaraženih u jednoj od najmnogoljudnijih država sveta?
Odgovor na to pitanje nije toliko jednostavan, ali stručnjaci ističu kako se verovatno krije u malom broju testiranja. Naime, iako je direktor Svetske zdravstvene organizacije (WHO) Tedros Adhanom Ghebreyesus rekao kako je ključna reakcija u borbi protiv koronavirusa “testiranje, testiranje i testiranje”, čini se kako ga Indija nije baš najbolje razumela. Nisu shvatili ni njegovo upozorenje da je nemoguće “boriti se protiv vatre s povezom preko očiju”.
Indija je, naime, dosad obavila samo nešto više od 14 hiljada testiranja. Problem je u malom broju laboratorija s obzirom na ukupni broj stanovnika. Prema podacima Indijskog veća za medicinska istraživanja, u Indiji postoje samo 72 dostupna mesta gde ljudi mogu da dođu da se testiraju na koronavirus.
Rizik
To znači da u Indiji postoji samo jedna laboratorija za testiranje na 75 miliona ljudi. Maksimalno se može testirati 8000 ljudi na dan, a ako se to uporedi sa stanjem u Nemačkoj, koja dnevno može testirati do 12 hiljada ljudi, brojka postaje zabrinjavajuća. Jedan od razloga zašto Nemačka ima tako malo umrlih od virusa na broj zaraženih jest upravo to što provodi puno testiranja. S obzirom na to, uskoro bi broj mrtvih u Indiji mogao porasti.
Zasad se Indija uzda u svoj zdravstveni sistem i testira samo one ljude koji su doputovali iz zemalja s visokim stepenom rizika, one koji su bili u kontaktu sa zaraženom osobom i zdravstvene radnike koji su u kontaktu s pacijentima koji imaju teške respiratorne infekcije. Osobe bez simptoma se trenutno ne testiraju u Indiji.
Indijski lekari pak, za BBC, tvrde kako nema ni potrebe za većim brojem testiranja jer virus još nije “ušao u zajednicu”. “U ovom trenutku nema dokaza da se virus proširio u zajednici. Osim toga, nasumično testiranje stvoriće paniku i još više opteretiti zdravstvenu infrastrukturu. Mi nismo Kina ili Koreja, jednostavno nemamo te kapacitete”, rekli su indijski virolozi.
Ipak, u planu im je da osposobe dodatnih 50 privatnih laboratorija koji bi za deset dana mogli da krenu s testiranjima na koronavirus.
Ključan problem je neadekvatna zaštita medicinskih radnika, što dovodi do visoke stope infekcije među lekarima i medicinskim sestrama
Svakodnevno novi slučajevi koronavirusa u Evropi sada premašuju Kinu na vrhuncu epidemije, a lekari u Vuhanu, gradu u centralnoj Kini gde se patogen prvi put pojavio - vide zabrinjavajuće znake grešaka evropskih kolega.
Ključan problem je neadekvatna zaštita medicinskih radnika, što dovodi do visoke stope infekcije među lekarima i medicinskim sestrama. U Vuhanu, nerazumevanje bolesti i nedostatak zaštitne opreme u prvim nedeljama epidemije u januaru, dovelo je do zaraze hiljada zdravstvenih radnika tokom lečenja pacijenata. Najmanje 46 je umrlo.
- Naše evropske kolege dobijaju bolest u svojoj svakodnevnoj praksi, a udeo je prilično sličan ranijoj situaciji u Vuhanu - rekao je Vu Dong, profesor gastro-enterologije u bolnici Peking Union Medical College.
Vu Dong iz Vuhana je u ponedeljak razgovarao sa novinarima u Pekingu, zajedno s još tri vrhunska kineska lekara.
- Moramo zaštititi svoje medicinsko osoblje.
Od Italije do Sjedinjenih Država, države prijavljuju manjak zaštitnog sanitetskog materijala kao što su maske u bolnicama, dok je brzo rastući broj pacijenata ogroman kod lekara i medicinskih sestara. Visoko zarazna priroda virusa znači da je pokazivao znakove prenošenja na neobičan način, poput očiju.
U Vuhanu, lekari za uho, nos i grlo (ENT) i očni lekari češće su bili zaraženi nego kolege u istim bolnicama, rekao je Du Bin, direktor odeljenja intenzivne nege u bolnici Peking Union Medical College na istom brifingu.
- Moje lično tumačenje je da ovi lekari imaju veoma blizak kontakt sa pacijentima, a to je glavni razlog zašto su se lako zarazili - rekao je.
- Važno je da se lekari obrazuju i obuče kako da se zaštite.
Iako je u Kini usporava epidemija - u utorak je zabeleženo samo 21 novi slučaj zaraze u zemlji - ona ubrzava u Evropi i SAD-u, rezultujući posebno smrtonosnu zagađenje u zemljama poput Italije, gde je procenjeni smrtnost trenutno gotovo dvostruko veća od one u Kini .
U Kini, gde stanovništvo oprezno nastavlja sa svakodnevnim aktivnostima, smrt istaknutih lekara tokom krize izazvala je gnev javnosti zbog vladinih postupaka pri izbijanju epidemije.
Smrt Li Venlianga, 34-godišnjeg lekara, koji je u decembru bio jedan od prvih uzbunjivača javnosti zbog ove bolesti, koji je zbog toga sankcionisan od strane lokalnih vlasti, zapalila je talas retkog javnog besa protiv Komunističke partije.
Kineski doktori na brifingu u ponedeljak imali su druge uvide o lečenju bolesti:
Testiranje što više ljudi je moguće
Za razliku od prethodnih pandemija poput one 2003. godine koju je izazvao SARS, koronavirus kod nekih zaraženih u početku izaziva samo blage ili čak nikakve simptome, što znači da nesvesno šire virus na druge. Lekari su primenili testove nukleinske kiseline koji identifikuju genetsku sekvencu virusa u uzorcima pacijenata.
- Test, test, test - rekao je Du.
- Osim testiranja, samo nemam pojma kako možete identifikovati sumnjive slučajeve i kako da bliske kontakte stavite u karantin.
Testiranje je postalo pokazatelj koliko su svetske vlade i zdravstveni sistemi kompetentni. Američka vlada suočena je sa širokim gnevom javnosti zbog sporog sprovođenja testova, dok se države od Indonezije do Indije kritikuju da uopšte ne testiraju mnogo. Južna Koreja, koja je imala drugi najveći broj slučajeva u Aziji, svoju je epidemiju dobila pod kontrolom uglavnom putem testiranja desetina hiljada ljudi dnevno.
Dok je stanovništvo najviše ugroženo ono koje ima preko 60 godina, deca mogu biti zaražena Covid-19, a neki slučajevi su bili smrtni, rekao je šef Svetske zdravstvene organizacije na brifingu u ponedeljak. Prema istraživanju objavljenom u ponedeljak u časopisu Nature Medicine na 745 dece i 3.174 odraslih, odrasli ljudi dobijaju 2,7 puta veću verovatnoću da obole od dece. Većina zaražene dece imala je bliski kontakt sa potvrđenim pacijentima ili su bili deo porodičnih grupa. Du je rekao da većina zaražene dece ima samo blage simptome, a sva su preživela do sada.
U časopisu American Medical Association, još jedno istraživanje pokazalo je da među devet novorođenčadi nijedno nije zahtevalo intenzivnu negu niti imalo teške komplikacije.
Iako još uvek nije odobren nijedan lek za lečenje virusom, u Kini se pažnja posvetila upotrebi tradicionalne kineske medicine. Tretmani na bazi biljaka koriste se u oko 87% slučajeva u zemlji, objavila je zvanična novinska agencija Xinhua 17. februara.
- Tradicionalna medicina deluje prilično dobro kod pacijenata sa blagim bolestima i kod onih koji su se oporavili od kritičnih bolesti - rekao je Du.
Ali teško je suditi o efikasnosti lečenja sa zapadnog medicinskog stanovišta. Sistem evaluacije za ovom medicinom mogao bi biti „uzaludan ili nevažeći“, jer ima drugačiju filozofiju ili sistem ocenjivanja efikasnosti od zapadne medicine, dodao je.
Lekari su rekli da im se čini da je epidemiji u Kini došao kraj, ali da zemlja i dalje treba biti na oprezu.
- Čak i u Vuhanu, trebali bismo ostati budni, pripremiti se za buduće sporadične slučajeve i buduće uvezene slučajeve- rekao je Du.
Kina sada pruža pomoć drugim pogođenim zemljama. Prošle nedelje je u Italiji sletio kineski avion koji je prevozio medicinske radnike i oko 30 tona sanitetskog materijala.
- Svaki narod ima svoju situaciju COVID-19. Ne kažemo da je to primer Kine koji bi trebalo da sledite. Mi u potpunosti poštujemo to što preduzimate, ali svako od nas treba to shvatiti ozbiljno, preduzeti potrebne radnje, promeniti svoje ponašanje i biti odgovoran.
U svetskoj krizi sa koronavirusom jedan kubanski medikament ima važnu ulogu
Interferon alfa-2b. Ovaj antiviralni preparat, prema navodima kubanskog vladinog lista Granma spada u 30 medikamenata koje Peking primenjuje u terapiji, piše Dojče vele.
Kada je reč o globalnoj primeni tog leka, Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je trenutno uzdržana.
- Nemoguće je komentarisati šanse za lečenje bez kliničkih studija - objašnjava Dina Pfajfer iz medicinskog štaba SZO za DW.
Medicinska saradnja između Kube i Kine bi ipak mogla biti i prilog socijalističke zemlje borbi protiv epidemije COVID-19. Kubanski medikamenti i serumi obično nisu poznati po primeni na ratnim područjima, ali kubanski lekari – jesu.
Posebno se o tome pričalo povodom njihove akcije u jeku epidemije ebole 2014. u Zapadnoj Africi. Kuba je poslala više od 460 lekara i negovatelja u Sijera Leone, Liberiju i Gvineju, 165 njih je radilo po direktnom nalogu SZO.
- SZO ima veoma pozitivna iskustva sa kubanskim lekarima kada je reč o akciji protiv ebole. Kubanske brigade su brzo mobilisane i bile su efektne - kaže Bert Hofman, stručnjak za Kubu instituta za latinoameričke studije GIGA.
Hofman prognozira da će i u borbi protiv koronavirusa biti tražena kubanska ekspertiza.
- Imaćemo koronu i u mnogim siromašnim zemljama sa slabim zdravstvenim sistemima. Ako SZO hoće da na to reaguje, kubanski lekari bi mogli da se angažuju i u Africi“.
"Armija belih kecelja" – tako je Fidel Kastro nazvao kubanske lekare koji su služili u međunarodnim misijama. Od 1963, prema navodima kubanskog Ministarstva zdravlja (MINSAP) bilo je više od 600.000 akcija u 164 zemlje. Trenutno je u 67 zemalja angažovano oko 30.000 kubanskih stručnjaka, posebno u Africi i Latinskoj Americi.
Ono što je nekada bilo znak međunarodne solidarnosti, razvilo se u poslovni model. Prema organizaciji UN za trgovinu i razvoj (UNCTAD) devizni prihodi Kube od medicinske pomoći iznose nešto manje od 11 milijardi dolara. Poređenja radi, kubanski izvozni artikli kao što su sirov šećer, duvan, nikl i rum, 2018. godine su doneli nešto manje od tri milijarde dolara.
- Posle 1989. je Kuba morala da razmotri kako da dođe do deviza. Zato je Havana odlučila da „svoju medicinsku snagu pretvori u privrednu, i to onu koja prevazilazi snabdevanje sopstvenog stanovništva i solidarnost u slučaju humanitarnih katastrofa - objašnjava Hofman.
Kubanski zdravstveni sistem ima mnogo lekara, ali sa obzirom na ekonomsku krizu i nedostatak deviza, nema dovoljno medikamenata i medicinske opreme. Vozači taksija koji se plaćaju u dolarima zarađuju više od lekara.
Kubanskom zdravstvenom sistemu zato pomažu mnoge međunarodne organizacije, među njima UNICEF, panamerička zdravstvena organizacija Međunarodna alijansa za vakcinisanje GAVI ili Karitas.
Kubanski sistem je suprotnost sistemu SAD. Na Kubi je pristup slobodan i osnovno snabdevanje funkcioniše. U SAD je medicinsko snabdevanje skupo i visokotehnološko, piše Njujork tajms.
Statistika kaže da na Kubi vlada uspešna prevencija i osnovna medicinska zaštita. Tako je smrtnost dece u SAD veća nego na Kubi. Na Kubi se vakciniše više dece nego u SAD, a gotovo svi građani sprovode mere prevencije kancera.
Iako Kuba nije medicinski uzor za SAD, ta socijalistička ostrvska država koja izdvaja 11 odsto svog BDP za javno zdravlje, u Latinskoj Americi i mnogim afričkim zemljama važi kao jedna od najnaprednijih.
Sada je koronavirus stigao i do Havane. Dvanaestog marta je, prema izveštaju novina komunističke partije "Granma", troje italijanskih turista pozitivno testirano na virus i upućeno u Institutu za tropsku medicinu Pedro Kouri (IPK). Saopšteno je da je tok bolesti kod njih "povoljan".
Za Berta Hofmana korona-kriza pokazuje ne samo preotivrečnosti između bogatih i siromašnih, već i između diktature i demokratije.
- Države poput Kube i Kine su u velikoj prednosti kada je kada je reč o rigidnom suzbijanju epidemija, jer je zahvat države direktan. Postoji jedna vojna rutina; tamo se, ako treba, u slučaju nužde isprazni ceo aerodrom. To su akti samovolje koji u ovoj situaciji mogu da deluju pozitivno - smatra Hofman.
Na današnji dan, 16. marta 1968. godine, počinjen je strašan masakr i ratni zločin u vijetnamskom naselju My Lai, za vreme Rata u Vijetnamu. Američki vojnici upali su u selo i ubili su nekoliko stotina osoba - gotovo isključivo žene, decu i starce (muškaraca vojnih godina nije ni bilo). Ukupan broj mrtvih varira - SAD službeno priznaje 347 mrtvih dok Vijetnam navodi kako je ubijeno 504 osoba.
Tek krajem iduće godine se saznalo za masakr u javnosti - i to zahvaljujući pojedinim hrabrim američkim vojnicima, ali i novinarima koji su odlučili da progovore o zločinu.
Što se samog zločina tiče bio je to groteskno "tipični" ratni zločin - grupa gnevnih vojnika (dan pre su izgubili popularnog narednika koji je stao na minu) - upali su u selo i počeli su da ubijaju, siluju i masakriraju lokalno stanovništvo.
Okrutnost je bila maksimalna - ubijali su majke sa malim bebama, lude su bacali u bunare pa ih zatim raznosili unutra ručnim granatama.... Da bi cela stvar bila još i strašnija, ali i stvarnija, postoji niz fotografija samog masakra koje je napravila američka vojska. Naime, u to vreme bilo je standardno da su određeni vojnici zaduženi za fotografisanje svake akcije i situacije, a ovaj zločin nije bio izuzetak.
Najveći broj fotografija napravio je vojnik Ronald Heberle koji je kasnije sam priznao kako je uništio dosta fotografija, naročito onih na kojima se vide pripadnici američke vojske kako direktno ubijaju civile (iako i ove fotografije koje su na kraju objavljene nisu nimalo manje strašne).
Otpor prema Ratu u Vijetnamu još se dodatno pojačao nakon što je ova cela priča izašla u javnost krajem 1969. godine. Ali kako se uopšte saznalo za masakr? Nije li američkoj vojsci bilo u interesu da sve zataška? Saznalo se zahvaljujući trojici hrabrih američkih vojnika koji su odlučili da progovore o onome čemu su svedočili.
Jedan od njih bio je Hog Klovers Tompson Junior., rođen 1943. godine, dakle za vreme Rata u Vijetnamu imao je svega 25 godina. Naime, on - i još dvojica vojnika - Glen Andreota i Lorens Kolburn, zaustavili su niz ubistava u My Lai masakru blokirajući svojim telima vojnike.
Dalje, Tompson je direktno spasio veću grupu vijetnamskih civila tako što ih je poveo izvan zone pre nego što je veći broj američke kopnene vojske stigao. Tompson je sa samog terena u nekoliko navrata svojim nadređenima putem radio veze dojavio da je u toku masakr civila (svi izveštaji su uredno stigli do sedišta i niko nije učinio ništa).
Sve bi verovatno bilo zataškano da priču nije doveo u javnost poznati istraživački novinar Sejmor Herš (isti onaj Herš koji je odbacivao tvrdnju da je sirijska vojska koristila hemijsko oružje - veliki izveštaj zbog kojeg je na sebe navukao gnev podobne struke). Naime, Herš je 12. novembra 1969. objavio priču o pokolju u My Laiju. U pripremi za taj veliki izveštaj mesecima je širom SAD razgovarao sa vojnicima koji su tamo bili prisutni.
Njegov izveštaj imao je veliki odek širom SAD i sveta. Američki anti-ratni pokret je revitalizovan, tražilo se hitno povlačenje iz Vijetnama. Ljudi su bili šokirani onim što su videli i čuli. Činjenica da je američka vojska na razne načine pokušavala da sakrije ovaj zločin situaciju je učinio po njih sada još težom.
Priča je izišla, ali šta je s ubicama? 1970. Tompson je odlučio da svedoči protiv odgovornih za My Lai masakr. Posle svega je jasno da će mu to svedočenje maksimalno zagorčati život - iako je u potpunosti bio u pravu i njegova moralna odgovornost od njega je tražila da kaže istinu, zameriti se "kolektivu" američke vojske krajnje je opasno.
Ipak, hrabri Tompson je ustrajao i rekao je sve o ubicama. Optuženo je 26 oficira i vojnika - no, šta pokazuje taj uticaj američke vojske - svi od reda su ili uskoro oslobođeni ili pomilovani. Drugim rečima - za stravičan My Lai masakr niko zapravo nikada nije odgovarao (narednik Vilijam Koli je najstrože optužen i osuđen na američkom sudu na doživotni zatvor, ali je pušten nakon samo 3,5 godine pritvora)!
Tompsonu je pak, očekivano, život uništen. Proživljavao je PTSP, stalne noćne more, raspao mu se brak, odao se alkoholizmu...
Mala "uteha" stigla je tek 1998. - 30 godina nakon masakra - kada su on i preostala dvojica koja su spasavala vijetnamske civile, Andreota i Kolburn, dobili vojne medalje (Andreota posthumno), najviši čin za hrabrost koji ne uključuje direktan kontakt sa neprijateljem.
Te iste godine Tompson i Kolburn vratili su se u Vijetnam, na mesto zločina, pa su se sastali s preživelima na mestu gde se danas nalazi memorijalni centar.
Naravno, My Lai nije bio jedini masakr, znajući priču o njemu možemo samo pretpostavti koliko ih se zaista dogodilo u Vijetnamu (ali i ranije u Koreji). Priča je to i o herojima među monstrumima, kojih je nažalost u ovakvim situacijama uvek u manjini, ali zahvaljujući njima istina se probija i žrtve ne zaboravljaju.
Na društvenoj mreži Tviter osvanuo je nesvakidašnji video u kojem se može videti pravoslavni sveštenik kako barata sabljama kao pravi samuraj.
Ovaj sveštenik, sudeći po videu, radi kao trener aikido veština, ali uprkos tome ne odustaje od crkvenog oltara.
Aikido master Orthodox priest shows off his swordplay skills pic.twitter.com/JYNbd31lHA
— RT (@RT_com) October 16, 2019
s
Smrznuto telo žene sovjetske alpinistkinje pronađeno je na najvišem planinskom vrhu Evrope, 31 godinu nakon što je nestala. Telo je bilo potpuno prekriveno ledom i izgledalo je kao "voštana lutka".
Spasilački tim pronašao je ostatke Elene Basjikine na visini od 5.650 metara na planini Elbrus u južnoj Rusiji. Njeno telo bilo je potpuno prekriveno ledom kada ga je pronašla grupa turista.
Basjikina, koja je imala 36 godina kada je preminula, nestala je 1987. godine zajedno sa još šest planinara.
Spasioci su u blizini pronašli Aeroflotovu avionsku kartu od Moskve do planinskog odmarališta, koja datira od 10. aprila 1987, kada je Mihail Gorbačov vladao zemljom pre raspada SSSR-a.
Njen SSSR pasoš takođe je pronađen sa njenim stvarima. Spasioci su verovali da je šestoro planinara zatrpala lavina.
Njeni rođaci izjavili su da su strahovali da je Elena kidnapovana ili zadržana kao talac u opasnom predelu Kavkaza, ali su obećali da će joj prirediti pristojnu sahranu.
Rođak Evgenij je rekao da je Elenina majka preminula ubrzo nakon njenog nestanka, jer joj se pogoršalo zdravlje.
"Sve ove godine čekali smo da je pronađu. Pokušavali smo da utvrdimo šta joj se dogodilo, plašili smo se da je kidnapovana i da je negde drže kao taoca. To je veoma opasno područje" rekao je Evgenij.
Elena nije bila udata i nije imala dece kada je nestala pre 31 godinu. Svi su govorili da su planine bile njena velika ljubav.
Sa Elenom je nestala njena najbolja prijateljica Valentina Lapina i još pet muškaraca. Njeno telo je prvo koje je pronađeno posle toliko godina.
Najsevernija etiopska regija Tigraj poznata je po neobičnim monolitnim crkvama koje su uklesane u krečnjačke stene, a najspektakularnija među njima je Abuna Jemata Guh (Abuna Yemata Guh), koja se izdiže na 198 metara visine.
Do nje se stiže samo na jedan način - penjanjem uz surove litice. Bez zaštitnih ograda, užadi ili bilo kakve druge pomoći.
Vernici se penju samo da se pomole i prisustvuju liturgiji. U podnožju stene se izuju, operu noge i počnu da se veru. Uspon traje i dva sata.
Taj put već 47 godina svakodnevno prolazi glavni sveštenik, Gebre Rufael Asreseha. Iako je ovo najopasnija crkva na svetu zbog svoje jedinstvene lokacije, nijedan sveštenik nije pao ili se povredio dok se verao uz liticu.
Inače, crkva je dobila ime prema jednom od devet etiopskih svetaca, Abuni Jematu, koji ju je i isklesao u V veku.
I dok jedni tvrde da je ovu lokaciju izabrao da bi crkva bila bliže nebesima, drugi veruju da je hteo da je sakrije od mogućih neprijatelja.
Posebnu pažnju privlače freske na zidovima. Sve su originalne, a savršeno su se očuvale zahvaljujući toplom vremenu bez vlage.
Krije se u Moskvi otkako je pobegao iz SAD-a. Poslednjih dana dao je, posle dužeg vremena, nekoliko intervjua najvećim svetskim medijima jer mu je upravo iz štampe izašla knjiga.
Ispričao je kako danas živi u glavnom ruskom gradu, gde je došao pre šest godina, boji li se još da će ga pronaći i ubiti američke tajne službe ili je počeo da živi normalnim životom, doduše na tajnoj adresi.
Edvard Džozef Snouden je uzdrmao svet 2013. godine. Nakon što je radio za DELL, angažovali su ga kao honorarca u CIA, a onda je dobio uvid u strogo čuvane dokumente Nacionalne bezbednosne agencije (NSA)
Radio je na prisluškivanju i praćenju građana preko kompjuterskih ekrana i telefona. Imao je pristup svim mejlovima, SMS-porukama, četovima... i shvatio da se najgrublje krši privatnost ljudi, što ga je silno razočaralo. Odlučio je da neće biti deo tog sistema.
Pokušao je prvo na to da upozori šefove, ali nisu na njega obraćali pažnju. A onda je pokupio na hiljade dokumenata i dokaza kako tajne službe nadziru obične građane i zatim dao otkaz u NSA u ogranku na Havajima.
Seo je u avion i 20. maja 2013. doputovao u Hongkong. Desetak dana kasnije novinarima Glenu Grinvaldu, Lori Poitras i Juenu Mekaskilu otkrio je prvi put klasifikovane dokumente koje je doneo sa sobom i koji su bili dokaz o nadzoru koji nad građanima obavljaju američke i britanske špijunske agencije.
Priče i dokumenti uskoro su objavljeni u Gardijanu i Vašington postu.
Sledila su otkrića u Špigelu i Njujork tajmsu, pa je na 30. Snoudenov rođendan, 21. juna 2013, američko Ministarstvo pravosuđa podiglo protiv njega optužnicu za špijunažu i krađu vladine imovine. SAD su mu ukinule pasoš i počeo je lov.
Iz Hongkonga odleteo je za Moskvu i tamo zatražio azil. Znao je da bi, ukoliko ga uhvate i vrate u Ameriku, mogao da provede u zatvoru i nekoliko decenija. Više od mesec dana živeo je na aerodromu Šeremetjevo, a onda su mu Rusi odobrili azil i sad ima tamo boravak do 2020. godine. U Moskvi se u međuvremenu oženio i tu će živeti do daljeg.
Kako je rekao novinaru Gardijana, ima osećaj da je neprijateljstvo prema njemu u SAD-u tokom godina splasnulo i da su čak i njegovi bivši žestoki kritičari priznali da nakon tih otkrića 'živimo u boljem, slobodnijem i sigurnijem svetu'.
U memoarima koji su objavljeni ovih dana, pod nazivom "Permanent record", Snouden je otkrio i mnogo neugodnih činjenica o samom sebi.
"Najgora stvar je kad sam shvatio koliko sam bio naivan i pun poverenja i kako je to moglo da me pretvori u alat sistema koji će koristiti moje veštine da bi se napravila globalna šteta. Globalna tehnološka zajednica, čiji sam i ja deo, najduže je bila apolitična. Naša istorija razmišljanja je: "Učinićemo svet boljim." A onda je spletom okolnosti shvatio šta zapravo radi.
"Morate da znate da sam u početku radio za CIA-u i nisam ni znao za masovni nadzor. Tek kad su me vratili u sedište NSA, odakle sam na kraju dao otkaz, dobio sam zadatak da radim s tim alatom za nadzor. Došao je tip koji me podučavao tom programu 'Prism'. Ponekad bi se vrteo na stolici i zabavljao se pokazujući mi golotinju kod ciljanih osoba. Kad bi se pojavila na ekranu i gola žena onog koga bi nadzirali, on bi zadovoljno uzviknuo: 'Bonus!'."
Na pitanje kad je bio prelomni trenutak kad je shvatio da to više ne može da radi, Snouden kaže da je to počeo da uviđa postepeno.
"Shvatio sam da koristim alate za masovni nadzor. Ali sve je to bilo vrlo apstraktno. I odjednom zapravo vidite osobu koja vas gleda kroz ekran. Ona naravno ne zna da te gleda. Ali shvatate da, dok ljudi s kompjuterskog ekrana nešto čitaju, mi čitamo njih. Trebala mi je cela večnost da razvijem osećaj skepse i nelagode. Ali jednom kad je počelo, nekako je nastavilo da se razvija jer ste sve svesniji. Sve više uočavate kontradikciju između onog što vam vaši poslodavci govore i onog što zapravo rade."
Naveo je i nekoliko konkretnih primera kako je to izgledalo, a ličilo je Orvelovog Velikog brata.
"Na primer, pratili bismo računar u biblioteci i uključili kameru da stvarno posmatramo korisnike. I snimili biste ih i onda snimak spremili u datoteku videozapisa u slučaju da kasnije ta osoba postane zanimljiva. Imamo nekoliko takvih slika iz iračkih sajberkafea. Tako sam nekako naišao na snimak jednog momka, inženjera negde u jugoistočnoj Aziji, koji se prijavio za posao na nekom univerzitetu za koji se sumnjalo da je povezan s nuklearnim programom ili sajber-napadom, ne sećam se više. Uglavnom, uvek postoji neko opravdanje zašto nekoga treba snimiti. A taj čovek je u tom trenutku u krilu držao svoje dete koje je nevino kucalo po tastaturi", priseća se Snouden.
"Kako kaže, uprkos takvom poslu, nikad nije zbog toga pao u depresiju, niti je imao suicidalnih misli. "Ne, ovo je vrlo važno reći. Nisam sada, niti sam ikad pomislio na samoubistvo. Imam filozofski prigovor na ideju samoubistva i ako mi se dogodi da padnem kroz prozor, možete biti sigurni da sam gurnut."
Na pitanje zašto je baš sad napisao memoare, Snouden odgovara: "Zato što mislim da je važnije nego ikad objasniti javnosti sistem masovnog nadzora i masovne manipulacije. I ne mogu da objasnim kako su nastali ovi sistemi bez objašnjenja moje uloge u njihovoj izgradnji.
Zašto nisam objavio ranije? Pre četiri godine Barak Obama je bio predsednik. Pre četiri godine Borisa Džonsona nije bilo, a AfD (nemačka desničarska populistička stranka Alternativa za Nemačku) još je bila neka šala. Ali sada se više niko ne smeje. Kad gledate svet, kada gledate rastuću podelu društva, kada vidite ovaj novi talas autokrata koji se nadvija nad mnogim zemljama. Političke i komercijalne klase shvataju da mogu da koriste tehnologiju kako bi uticale na svet u takvom obimu kakav ranije nije bio moguć. Vidimo da su naši politički, pravni, socijalni sistemi napadnuti".
U memoarima je prvi put detaljno opisao pozadinu cele afere i onog što ga je dovelo da otkrije detalje o tajnim programima koje su sprovodile američka NSA i britanski Vladin centralni štab za komunikacije. Ovih 18 godina od napada 11. septembra, Snouden opisuje kao "američko uništenje samouništenjem, s objavom tajnih politika, tajnih zakona, tajnih sudova i tajnih ratova".
Takođe upozorava da je "najveća opasnost i dalje pred nama".
"Prefinjena sposobnost veštačke inteligencije, poput prepoznavanja lica i uzoraka. Nadzorna kamera opremljena veštačkom inteligencijom nije samo puka naprava za snimanje, ona bi mogla da se pretvori u nešto poput automatizovanog policajca“, kaže.
"Mislim da je jedan od najvećih problema u svetu špijunaže što se obaveštajni podaci ne odvajaju od prikrivenih akcija, propagande i uticaja. Tajne službe su nam potrebne, one smanjuju verovatnoću rata. Problem je kada te službe postanu sopstvena institucija koja ne reaguje na želje zakonodavaca, kreatora politika i javnosti, već je zapravo oblikuju i usmeravaju. Uvek će reći: "Gledajte, ako ne znate ovo ili ono, ljudi će umreti'. Ali to skoro nikada nije istina. Moramo zaustaviti prikupljanje podataka. Ako sve vreme gledate sve na svetu kao opasnost, to je zaista problematično, jer to menja karakter društva", rekao je.
Na pitanje da li je internet loš alat, Snouden kaže da nije, da on funkcioniše izvrsno, ali za pogrešne ljude. "Šta danas imamo? Imamo Fejsbuk, Gugl, velike centre podataka u celom svetu, a ti momci daljinski upravljaju našim računarima.
Svoja pitanja šaljete Guglu. Kad tražite pravi put, pitate Gugl mape. Gugl obrađuje zahtev i vraća vam rezultate. Isto je i s prepoznavanjem glasa, Siri, Aleksa i ostalima. Ali danas su telefoni enormno sposobniji nego što su nekad bili. Zahtevi su rešivi bez oslanjanja na 'oblak'. A kako da to učinimo? Tako da sve ove mogućnosti možemo početi da premeštamo natrag, jer na kraju krajeva, zašto Gugl mora da zna gde idete? Ne treba to da znaju da bi aplikacija geografske karte funkcionisala. To nije istina iako tvrde da jeste", rekao je.
"Pogledajte svoj mobilni. Možete li mi reći šta radi dok je ekran ugašen? Sa svojim autoritetom i iskustvom mogu vam reći da taj telefon komunicira stotine ili hiljade puta svakog minuta. Povezuje se s oglasnom mrežom, analizira vaše ponašanje, praćenje vaše lokacije i tako dalje. Glavni problem je što se to događa bez vašeg znanja i ne vidi se. Pretpostavimo da biste jednostavno mogli da uklonite ikonu i sve bi skrivene aktivnosti prestale, ali da li biste to učinili? Stalno vas teraju da odete na ovaj ili onaj prozor i pritisnete jednostavno 'slažem se' i onda vam život postaje bolji. Ako vam to niko drugi nije osporio, ja ću", uverava.
Snouden se pomirio sa tim da će još dugo morati da ostane u Rusiji i da tako planira i svoju budućnost. Otkrio je da se oženio partnerkom Lindzi Mils pre dve godine.
Kako je rekao, više bi voleo da može da živi u SAD-u ili negde poput Nemačke, ali u Rusiji je opušten i konačno je počeo da vodi manje-više normalan svakodnevni život. Manje je uplašen nego kad je prvi put stigao 2013. godine, kada se osećao usamljeno, izolovano i paranoično kako bi na ulici mogli da ga ubiju američki agenti koji traže odmazdu.
"Bio sam vrlo tražena osoba. Čovek kojeg traži najmoćnija vlada na svetu. Bilo im je svejedno hoću li završiti u zatvoru ili pod zemljom. Samo su hteli da nestanem“, objasnio je.
Više ne nosi debele šalove, šešire i kapute s visoko uzdignutom kragnom. Opustio se, slobodno šeta gradom, vozi se metroom, posećuje galerije, izložbe, koncerte, gleda balet i druži se s prijateljima u kafićima i restoranima.
"Permanent Record" (Trajni zapis), knjiga koja je objavljena u utorak u više od 20 zemalja, opisuje kako ga je posao odveo do najskrivenijih tajni CIA i NSA, kako je bežao u Hongkong, gde se sastao tajno s novinarima Gardijana i predao im promemoriju.
Dokumenti su otkrili razmere masovnog nadzora Sjedinjenih Država, Velike Britanije i njihovih saveznika. Visoko je na američkoj listi traženih osoba i ako mu bude određen pritvor ostaće decenijama u zatvoru.
"Da sam hteo siguran život, još bih sedeo na Havajima u raju, sa ženom koju volim, zarađivao ogromnu platu. Ali šta čini život? Nismo samo ono što mislimo o sebi, već izbor koji donosimo. Ako ne mogu da se vratim kući u svoju zemlju, barem ću znati da sam je učinio boljom. I bez obzira na to što se dogodi, to je nešto s čime mogu da živim", rekao je.
Dotakao se i situacije s američkim predsedničkim izborima i navodnom uticaju Rusije na Trampovu pobedu.
"Rusija je odgovorna za mnogo negativnih aktivnosti u svetu, to je naprosto tako. Da li se Rusija mešala u izbore? Skoro sigurno. Ipak, mešaju li se Sjedinjene Države u izbore? Naravno. Oni to rade poslednjih 50 godina. Svaka zemlja veća od Islanda mešaće se u sve ključne izbore, a oni će to svaki put negirati, jer to rade obaveštajne službe. To je razlog zašto postoje tajne operacije i odredi za uticanje, a njihova svrha kao instrumenta nacionalne moći, jeste odgovoriti na jedno pitanje: Kako možemo da utičemo na svet tako da poboljšamo naš položaj u odnosu na sve ostale zemlje?", zaključuje.
Novine danas nisu kao ranije. Pregled dnevne štampe se obavlja na internetu, online je budućnost. Zato, današnje vesti iz Srbije i sveta potražite direktno na Politika Ekspres dot net. Poslednji pravi tabloid u Srbiji. Najnovije vesti dana iz Srbije i sveta, najcitaniji tekstovi koji te mogu zanimati u toku dana uz izbor urednika, novinara i redakcije portala
Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji
