Srpski bokser Veljko Ražnatović odgovorio je na komentare kojima su ga zasuli ovih dana.

Sin folk dive Cece Ražnatović na društvenim mrežama prokomentarisao je prozivke vezane za sport kojim se bavi.

"Uvek se slatko nasmejem kad čitam komentare vezane za boks. Svi su popili svu pamet ovog sveta i svi ste ubice i nokaut majstori, a nema vas nigde? Počeli su i 'golkiperi' da sole pamet. Stative, drž'te se lopte, jurite sojke i punite splavove, muške profesije ostvite tigrovima, jer zlatni retriveri ne žive u džungli nego se puštaju na travu da se istrče", napisao je Veljko na Instagramu.

Mladi srpski bokser  zabeležio je pobede u sve tri dosadašnje profi borbe i ne planira na tome da se zaustavi.

Cecin sin željan je novih izazova u ringu i zato je na Kopaoniku gde se priprema za naredni meč.

Sedim ovde u ovom našem komšijskom dvorištu, evo i predivnog terena tu. Ponosim se što sam napravio ovu oazu, tu su dve godine odricanja. Ali, ja neću da uzmem loptu u ruku, a nisam je uzeo jedno 14 godina. Jer, kad god sam je uhvatio, uzbudio sam se i uznemirio. Želim da objasnim šta mi je oduzeto.

Bezbrižno detinjstvo i Titov pionir

Moj otac je u potrazi za poslom iz Bosne, odnosno Banjaluke, došao u Pljevlja, što u to vreme nije bilo uobičajeno. Pljevlja su za ono vreme bila lep, živahan gradić. Tako smo se tu rodili brat i ja. I kad pomislim na taj deo detinjstva, uvek mi prvo na pamet padne bezbrižnost. To što smo dobili od naših roditelja, vaspitanje, poštovanje starijih, drugih, zaista je neprocenjivo... A sport je bila nezaobilazna aktivnost, kao što danas lupaju po ovim telefonima. Sve do odlaska u Podgoricu nisam znao da li ću se baviti sportom.

Otac i majka su, kao i obe njihove familije, bili blagi ljudi. Otac je oduvek radio u drvnoj industriji, pa je dosta putovao. Sve je bilo uobičajeno, osim nekih detalja, kao kad ti neko okači maramu, stavi kapu i ti si Titov pionir. Svima nam je to bilo fascinantno. Ništa nije ukazivalo da će jedna stvar da postane deo tebe, da ti oduzme deo života, a to je politika, nažalost.

Sećam se, bio sam treći razred, oboleo sam od žutice i odveli su me u bolnicu na mesec dana. To je bio period teške zime, a Pljevlja su poznata po surovim hladnoćama. I meni padne na pamet da u pidžami i papučama po velikom snegu zapalim kući. Mislio sam da je to super i očekivao da mi se roditelji obraduju, ali nije baš bilo tako. To su bili sitni nestašluci i opet se vraćamo na tu bezbrižnost u gradu gde se poštovao čovek pored tebe, komšija, svi su bili na neki način prijatelji. Negde su pazili jedni na druge.

Kakav stoni tenis, biću košarkaš!

Ćale je 1976. godine dobio posao u Podgorici, što se nije često dešavalo. Obično su pravoslavci išli za Beograd, a muslimani u Sarajevo. I to je bio verovatno najznačajniji period za mene jer sam ulazio u nove sfere. I sport nam je bio ogromna stavka u odrastanju van škole, a i u školi smo bili dobri, bio sam izvrstan đak. Uvek je tu bilo društvo, a igrao sam košarku, fudbal, odbojku, stoni tenis, sve gde su se sakupljali drugari. Bilo je malo terena, ali uvek smo pronalazili način da nam bude super. I vodilo se računa o fizičkom vaspitanju, profesori su obraćali pažnju, zapažali talente. Fascinantno je koliko je ta mreža u sportu, sprega škola i klubova, bila dobro postavljena. Nisam siguran da je to namerno tako napravljeno, ali bilo je logično i funkcionisalo je.

Ja sam zapravo po ceo dan igrao stoni tenis, ali i košarku. Negde sa 14 godina baš sam izrastao, a sećam se baš te godine kad sam bio na radnoj akciji, zapravo sam odlučio da stoni tenis neće biti moj primarni sport. I tada sam već bio okoreli basketaš, družio sam se sa starijim momcima koji su već trenirali. Za mene su tada pričali da sam ozbiljan talenat, šta god to značilo. I igrao sam sva živa takmičenja, školska, gradska, ma sve. Strašno sam to voleo i ništa mi nije smetalo, da li na betonu, u hali, bilo mi je važno samo da se igra. Kako su išle godine, dolazilo je više treninga i obaveza, pa škola više nije bila prioritet. Dva treninga dnevno i škola, to baš i ne ide.

Moj otac nije ni bio svestan da sam ja talenat, da igram nešto. Naši očevi se nama i nisu posebno bavili u ta vremena. Možda ne zvuči dobro ovo što ću da kažem, ali važan deo vaspitanja, pored porodice, imala je i ulica ili bolje rečeno društvo. Mislim da je tada za roditelje bilo lakše da usmere dete. Postojao je neki patern ponašanja i ako si iskočio iz toga, odmah bi bio prepoznat, možda ne izopšten, ali drugačiji. Tako i ćale do moje 18. godine nije bio svestan da sam neki košarkaš. A bio sam već juniorski reprezentativac one Jugoslavije, tri godine član Budućnosti, i to oho-ho u prvom timu. Tako da je ćale mučenik ostao u onom filmu „Ðe je sin?“ „Eno ga na pingpongu ili košarci...“. Jer u familijama majke i oca nikad nikog lopta u koleno nije udarila, a kamoli da su imali neka veća iskustva sa sportom. Otac je bio boem, u smislu kafane, rakijice... Pa mu prijatelj kaže: „Nije loš onaj tvoj mali“, a ćale u fazonu: „Nije loš, a u čemu?“ Interesantno, a za ovo vreme nepojmljivo.

Mi klinci umalo iz neznanja da ojadimo Cibonu

I tako sam postao zapažen igrajući za Budućnost i juniorsku reprezentaciju, tražili su me svi, najviše Cibona i Bosna. Tada je liga bila vrlo interesantna, sve ekipe koje su se borile za opstanak kod kuće su bile lavovi, a u gostima ozbiljni turisti. I ovi što su se borili za titulu, gubili su kod nas u Podgorici, u Čačku, Zadru... Tako prvak završi sa pet, šest poraza i to govori kakvo je prvenstvo bilo. Tako, dođe nam Cibona, s kojom smo uvek imali dobre odnose. Nama nije trebala pobeda, a njima jeste u borbi za titulu. Da se ne bi oni mučili, odlučeno je da se tu ne zapinje, ali mi mlađi za to nismo znali. Imao sam 16 godina, i počne utakmica, a ja i ovi moji što su imali po 17, 18... naprosto ih ojadimo. I bilo je gotovo da izgube, a onda stariji, koji su bili upoznati s dogovorom, to iznivelišu i Cibona pobedi. Hoću da kažem da su odnosi klubova bili odlični i bilo koji klinac iz Budućnosti bio je nagovaran i predodređen da ide prvenstveno u Zagreb, a u Beograd značajno manje.

Čuo sam za priču da su iz Cibone došli da gledaju trening Budućnosti i da izaberu jednog mladog igrača, a da su mene tada sklonili da me ne uzmu. Međutim, ne znam da li je to istina, ja bar nisam znao za to. Sa 18 godina otišao sam u Bosnu, ali tamo mi se nije svidelo. Ne grad ili promena sredine, već neke košarkaške stvari i vratio sam se u Podgoricu.

Slučajno sam došao u Partizan

To s Partizanom desilo se slučajno, sezona 1985/1986. bila je dobra za Budućnost. Tamo gde su nas svi otpisivali, mi napravimo istorijski uspeh. Završimo kao treći u ligi, što je bilo ogromno dostignuće za klub. Bilo je jasno da smo veliki doprinos dali i mi, mlađi igrači. Neki novi klinci, Luka Pavićević, ja... Nisam hteo da idem iz Budućnosti, što bi mi verovatno bila najveća greška. Ali, to je bio maksimum tog kluba, nisu ispoštovali ono što smo se dogovorili i ja na kraju odem u Partizan. Sudbina mi je tako namestila, bilo je logično da se sklonim i nastavim karijeru u velikom timu. I potrefilo se da dođu i Divac, Pecarski, Nakić, u ekipi su već bili Ðorđević, Obradović, Grbović, Savović... Mešavina iskustva i mladosti.

Beograd me nije opterećivao svojom veličinom jer je ceo moj svet bio sveden na deo oko Hale sportova. Živeo sam kod skvera na Novom Beogradu, hranili smo se u Putniku, a hala mi je bila na 200 metara od stana. Tako da sve vrtiš tu. Bilo je nostalgije, nije da nije, čak sam i krenuo da ispipavam da li da se vratim u Budućnost. I tako, hajde, odlučim da čujem šta otac misli.

„Nemaš đe da se vratiš“, bio je njegov odgovor, i to je rečenica koja mi je možda promenila život. Ne znam da li je on tada razumeo šta se dešavalo, ali mi je to ostalo upečatljivo.

Sve se promenilo kada sam postao kandidat za seniorsku reprezentaciju, a to je bio produkt onog što zovemo jugoslovenska škola košarke. Ta generacija 1966/1967. izbacila je grupu sjajnih momaka, njih 12, a verovatno imaš još 30 odličnih košarkaša, ali ne mogu svi da uđu u izbor. Tako da sam kroz jake utakmice te lige nadogradio sebe. A kad gledaš ovo danas, nerazuno je pričati, ali ne može da se shvati. Posebno što su tada sve bili naši klinci, tako je funkcionisao sistem.

Drugari za sva vremena

Tu smo Divac i ja poslali veliki prijatelji, hiljadu puta pričam s njim o tome kako smo odrastali u sličnim sredinama, u manjoj i ozbiljnoj nedođiji. Prijepolje i Pljevlja su na trideset kilometara. Mi smo bili istog ili vrlo sličnog vaspitanja. Različitih karaktera, ali identičnih životnih postulata. To tek u ovim godinama vidiš, pa pomisliš: „Jebote, da li su svi bili takvi?“ Nisu. Nas je izdvajala širina, a to je kompleksna priča.

Postoji niz anegdota koje nas čine takvima. Tu je i ona čuvena kada smo iz Zagreba sa priprema reprezentacije zbrisali za Beograd zbog tadašnjih devojaka, a sadašnjih supruga. Ćosić je bio divan trener i pedagog i sakupio nas je u Zagrebu, bio je zimski period. Trebalo je da idemo u Madrid i Pariz. I bukvalno noć pred put za Španiju napravimo pakleni plan, a u stvari je bila kretenska ideja. Došao čovek iz Beograda kolima, ostao da spava kod nas u hotelu, a mi uzmemo taj njegov auto i posle večere u deset sati uveče Sale, Diki i ja sednemo u kola, a niko ni vozačku nije imao. Tad je bio stari put za Beograd, čuvena „kocka“. I nekako stignemo, Sale i ja odemo kućama, a Vlade za Novi Sad, jer mu je tadašnja devojka, a sada žena, bila tamo. I zamisli, imali smo samo dva sata da provedemo s njima, Divac i manje. I odmah smo morali nazad. Jer, trebalo je da se pojavimo na doručku. I, hvala bogu, ništa nam se nije desilo.

Kako smo Divac i ja u kožnim jaknama upali kod kralja

A na tom Mekdonalds turniru u Španiji igrali smo protiv Boston Seltiksa, koje smo gledali samo na kasetama: Bird, Periš, Mekhejl, ma ludilo... I nama neko kaže da u Madridu mogu da se kupe super kožne jakne, veliki brojevi. Divac i ja imamo u džepu po 500 maraka i mislimo da smo najbogatiji na svetu. Kupimo iste jakne, ma mi smo najlepši Jugosloveni! Nakon turnira, kralj Španije Huan Karlos organizuje prijem za sve ekipe, a nas dvojica došli u tim kožnim jaknama. I tamo odmah naletimo na čuvenog Džulijusa Irvinga, a on u smokingu, ima mašnu. Do tog trenutka bili smo uvereni da smo najbolje odeveni likovi. Onda dečački shvatiš da nisi taj nivo. Rekoh:“ ‘Ajmo, Diki, eno ga parkić iza, da zapalimo po jednu“. Tad nisam ni sanjao da ću za godinu dana postati deo te NBA lige, ma kakvi... Pa odlazak Dražena u Real te godine za nas je bio - vau!

I ubrzo se neke stvari otvore i eto mene u Americi. Veruj, bila je to naučna fantastika. Ali opet dolazimo do toga da ti neke sitnice žigošu život. Greg Popović je tada bio pomoćni trener u San Antoniju i on je uvek imao tu širinu. Oni su tada čuli za nekog Dražena, nekog Divca, za naš talentovani tim Jugoslavije. Tako nas je gledao na nekom turniru u Minhenu i iz nekog razloga ja mu se svidim. A ja engleski - nič! On nabada ruski i cela priča oko odlaska u San Antonio desila se u naredna dva meseca. On mene pita preko nekog da li bi došao, a ja ne mogu da beknem, ma kakav odlazak, kuda, šta... Međutim, za dva meseca sa plaže u Bečićima, bukvalno sa basketa sa Lukom Pavićevićem odem na avion za San Antonio. Sletim tamo i da nije došao po mene, mogao sam ladno da ostanem na aerodromu. Primi me Greg u svoju kuću, više od mesec dana sam bio kod njih. On je preuzeo obavezu prema nekom detetu, a ne prema košarkašu. Greg je superpozitivan dasa. Posle tri dana potpišem ugovor i odmah u Los Anđeles, tamo se igrala letnja liga. I tad ukapiram gde sam, u tri lepe... Hodam za nekim tamnoputim momcima, oni pričaju, ne razumem ih ništa. Zaj..ano.

Mi smo preteča moderne košarke

Nažalost, tamo nisam dobio šansu. A mogao sam da igram, nema sumnje. I volim da se šalim s Gregom, kažem mu da sam njegov jedini neuspeli eksperiment u košarci. Onda shvataš hijerarhijski kako sve to funkcioniše. Nije to meni previše krivo, dešavale su se i mnoge lepe stvari, a najdivnija je moj odnos sa Gregom. Tek kad sam se vratio u Partizan, shvatio sam šta mi je ta godina treniranja tamo donela u igračkom smislu. Smatram da je naša generacija bila prva koja je mogla da igra super u NBA, na kraju krajeva Divac, pa i Dražen kasnije, to su pokazali. Tako da su i tamo videli da postoji košarkaša i negde drugde i svi kažu da smo mi najviše doprineli otvaranju lige prema internacionalcima. Takođe, naša generacija je bila preteča moderne košarke, jer su neki visoki momci poput Kukoča i mene, na primer, mogli da urade više od dve stvari na terenu.

Potrefilo se da kasnije odem u Grčku. Trebalo je da završim u Španiji, a Partizan je tada tražio nenormalan novac za mene, mislim milion dolara. Olimpijakos je bio jedini klub koji je mogao da plati. Ja sam bio u fazonu, kakva Grčka, gde ću dole... Olimpijakos posle 17 godina progleda, strašna liga. Košarka je tih godina doživela ekspanziju u Grčkoj. Dobro sam trenirao i igrao, a Grci su takvi da strašno vole sport i to osećaš svakog dana, bilo gde da kreneš. Taj moj rekord od 54 poena stoji i dan-danas i ne verujem da će biti oboren.

Imao sam verovatno najveći bonus za osvajanje titule šampiona Evrope u istoriji. Radilo se o milion dolara i onda se to svelo na moja dva odlučujuća penala protiv Huventuda u finalu u Tel Avivu. Dominatni smo bili tokom sezone i taj fajnal-fora je samo trebalo da bude pokazivanje naše moći. I desi se nešto što se desi jednom u stotinu utakmica. Nisi mogao, brate, da pogodiš. Ja sam cele te sezone imao problem s penalima, sudbina mi odredi da pored svih uspona šutnem ta dva odlučujuća. I promašim. Stvar je u tome što sam već imao problem s rukom i nisam mogao da uzmem loptu kako treba. Danas mi je jasno zašto.

Nakon toga je bilo očigledno da ću teško ostati na Pireju. I pojavi se Panatinaikos, činilo se da nisam imao neki izbor, a malo je proradio i inat. I moram da kažem da je bila baš dobra sezona, igralo se u maloj simpatičnoj hali na Glifadi. Ne znam da li smo u njoj izgubili neki meč. Bio sam u timu sa Stojkom Vrankovićem, lepo smo se družili. Prvenstvo nam je izmaklo za jedan šut. I u Panionisu sam igrao dobro, ušli smo u Kup šampiona, to je bio ogroman uspeh za klub. Poštovali su me Grci, a za to je, pored košarke, zaslužno i ono što sam doneo iz Pljevalja.

Zbog sportskih sankcija i sad osećam bes i mržnju

Ta 1995, i sve što se dešavalo oko Prvenstva Evrope i nakon njega, zaista je nešto jedinstveno. Mi smo bili strahovita generacija. Nažalost, kad smo se zahuktali, kad smo osvojili dva evropska i jedno svetsko prvenstvo, brutalno su nas prekinuli. Puj, pike, ne važi. A prethodno smo ozbiljno čistili rivale u finalima. Zamisli, najstariji je bio Dražen sa 27, ja sam imao 25, a ostali su bili mlađi, a nadolaze Ðorđević i Danilović... Jasno je da bi preslišavali sve narednih pet godina i verovatno bi nam najznačajnija i najteža utakmica bila samo finale Olimpijskih igara. Mnogo me to tada pogodilo, a sad izazva kod mene ozbiljan bes i mržnju. Posebno kad se politika umeša u nešto gde joj nije mesto. A i ta ‘95. i nije trebalo da se desi, bio je to sticaj okolnosti. U tvojoj zemlji se dešava sve najgore i to tako traje godinama. I desi se taj spontani doček koji do tada nije viđen. Nama je još u avionu pilot rekao: „Momci, ima dosta ljudi koji vas čekaju“. Ma koji ljudi, šta... Ne možeš da povežeš. I dobro da je ostala ta terasa, da slavimo naše momke. Jer sport je relativna stvar. Mnogo kratko traje i stvori ti pogrešnu životnu percepciju.

To oko mojih zdravstvenih problema i nije neka priča. Evo, ovako: sedim ovde u ovom mom dvorištu, ima ovde i ovaj predivan teren tu. Ponosim se što sam ga napravio, tu su dve godine odricanja. Ali, ja neću da uzmem loptu u ruku, a nisam je uzeo jedno 14 godina. Jer kad god sam je uzeo, uzbudio sam se i uznemirio. Želim da objasnim šta mi je oduzeto. A svaki put kada sam pokušao da budem deo onoga što mi je obeležilo život, bude pec, pec, stezanje u grudima i završim u bolnici. Da li je to stvarno stanje ili tolika uzbuđenost... Svaki put kad treba da uzmem loptu, da je dam nekom drugom, taj osećaj je bio poseban. Zato neću, ni slučajno. Tu me negde Bog kaznio zbog nečega. Ne znam zbog čega. Ne mislim da je to bila neka nemarnost, način života. Meni se tako desilo. Otac, majka i brat preminuli su od srčanih problema i onda sam shvatio, doduše ne na vreme, da je genetika imala velikog uticaja.

Tako da je i ono promašivanje penala bilo deo toga. Nedovoljno sam se bavio stvarima koje su bile izuzetno važne. Pa iz univerzalnosti u košarkaškom smislu prevaziđeš to da jedna ruka ne funkcioniše kako treba. Onda sam uradio neke testove na savet jedne divne žene. I tad shvatiš da nije sve do tebe. Nešto jeste, cigarete, na primer. Pa ja sam počeo da pušim sa 13 godina i nikad do danas nisam prestao. Zapravo, bio sam na elektronskim cigaretama jedno vreme, a kad sam ostao bez njih, vratio sam se na prave, zapalio sam je posle pet minuta. To što ih nisam ostavio najveća je moja greška kao sportiste i živog bića, ali ono što se nije desilo, možeš samo da sanjaš. Ko zna, možda bih bio 30 odsto bolji.

Caruju egoizam i sebičluk

Na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu 2005, gde sam bio deo reprezentacije sa Željkom, shvatio sam da su se stvari strašno promenile. Kodeksi ponašanja moje ili nekih ranijih generacija više nisu postojali. Bilo mi je jasno da su sebičnost, egoizam i nedostatak širine uzeli toliko maha da će to biti percepcija svega što dolazi. Uz veliko razočaranje, naravno. Oni su prvi koji su igrali kod kuće još od Zagreba 1989. Pa da su na rukama trčali, trebalo je da ga osvoje. Tako da mi se to ništa nije svidelo i bilo je evidentno da se ne vidim u košarci. Posebno me nervira i to što sam dao hiljadu intervjua vezanih za košarku, i zaista pričam iz srca i s najboljom namerom, ali niko te ne čuje. Kao, super je to, ali mi idemo dalje, a to dalje je loš pravac.

Pokušao sam da ulažem u Srbiju, ali nije išlo. Ne smatram da je to plod uticaja spoljašnjih faktora, što se obično dešava. Ne, jednostavno nisam bio dorastao bavljenju biznisom na ovim prostorima u tom trenutku. I dobro je to što se tada desilo, najmanja je šteta. A bila je dobra ideja. Ipak, značajno mi je pomoglo da shvatim neke stvari. Ja sam u principu magaloman, volim velike zvučnike, velike automobile, a i to je bio veliki projekat. A tome treba da dorasteš. Muzikom sam se bavio 30 godina, košarkom isto, a biznisom godinu i po.

Provere finansijskog poslovanja u više klubova i hapšenja zbog ubistva Gorana Mijatovića pokrenuli pitanje nerazrešenih likvidacija u srpskom "sportskom podzemlju". Goran Mijatović, Radislav Trlajić, Miodrag Nikšić, Branislav Trojanović, Jusuf Jusa Bulić, Zoran Šijan, Sredoje Šljukić, Branislav Lainović i Željko Ražnatović Arkan - najpoznatiji su vlasnici, predsednici ili finansijeri srpskih fudbalskih klubova čiji su životi prethodnih godina nasilno okončani. Ono što ih takođe povezuje jeste pripadnost kriminogenoj sredini. Jedinim "istinskim atentatom na srpski fudbal" ipak se smatra ubistvo generalnog sekretara FSJ, kasnije i FS SCG Branka Bulatovića, piše "Danas".

Pre dva dana Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije uhapsilo je sedmoro osoba osumnjičenih za ubistvo vlasnika FK Bežanija Gorana Mijatovića i njegovog telohranitelja Slavka Novakovića oktobra prošle godine na Bežanijskoj kosi. Pet dana pre toga zbog incidenta na utakmici između Crvene zvezde i Hajduka iz Kule, kada su navijači pretukli policajca, privedena su trojica funkcionera iz Ljutice Bogdana. Incident na utakmici za domaću javnost mogao je da bude povod, ali ne i glavni razlog privođenja čelnika bivšeg evropskog prvaka. Mnogi su ubeđeni da se iza "brda valja" nešto više od "teškog dela protiv opšte sigurnosti" i da je ovo samo početak nečeg mnogo većeg. Iz MUP je potvrđeno, između ostalih i našem listu, da je u toku provera transfera pojedinih igrača u inostrane klubove, što je bilo dovoljno da mediji poslednjih dana uporno spekulišu s tim da je policija krenula u obračun sa "fudbalskom mafijom".

Ovaj u Srbiji dobro poznat termin postaje popularan sredinom devedesetih kada se i prvi put u javnosti pojavljuju imena momaka iz kriminogene sredine koji navodno vole fudbal i u njega investiraju. Takvih je u poslednjih desetak godina bilo mnogo, ali većina više nije među živima. Goran Mijatović je, pre nego što je nastradao od podmetnute bombe, bio predsednik FK Bežanije. Policija je saopštila da traga za direktnim počiniocem Slavišom Bilincom iz BIH, ali ne i šta je bio povod i ko je organizovao to ubistvo. Mijatović je na predsedničkoj funkciji beogradskog prvoligaša nasledio Radislava Trlajića, zvanog Bata Trlaja, koji je 2001. usmrćen rafalima ispred ulaza u zgradu u kojoj je živeo na Novom Beogradu. Manje poznat je slučaj niželigaškog FK Zvezdara, 1995. ubijen je najpre vlasnik Miodrag Nikšić, a šest godina kasnije i njegov naslednik Branislav Trojanović Trojke.

Spisak ubijenih pojedinaca, koji su pored svojih osnovnih delatnosti koketirali i sa fudbalom, ovde se ne završava. Ispred kafića "22" u Novom Beogradu 1998. hicima iz kalašnjikova ubijeni su predsednik i direktor FK Železnik Jusuf Jusa Bulić i Petar Vujičić, kao i njegov telohranitelj Nenad Raščanin. Ova ubistva nikad nisu razjašnjena. Klub iz Železnika je nakon Jusine smrti preuzeo njegov sin Dragan Aca Bulić. U prilično komplikavanom scenariju za vreme vladavine Jusića juniora, Železnik osvaja titulu u nacioanlnom Kupu 2005. godine. UEFA tada ne dozvoljava klubu iz beogradskog predgrađa da se takmiči u Evropi zbog sukoba interesa njegovog predsednika, koji je u isto vreme bio vlasnik i jednog od najvećih lanaca sportskih kladionica u Srbiji - Lavovi. Klub se zbog toga raspada, odnosno integriše u FK Voždovac, a Bulić je danas na funkciji predsednika Zajednice prvoligaša i potpredsednika FK Banata, donedavno iz Banatskog Dvora, sada Zrenjanina.

Među onima koji nisu predsednikovali, ali ih bije glas da su značajne sume ulagali u pojedine lokalne klubove, a koji su zbog opštepoznatih veza s kriminalom, najčešće drogom, nasilno su okončani životi više njih. Najpoznatiji su Zoran Šijan, koji je finansirao FK Jedinstvo iz Surčina, Sredoje Šljukić Šljuka, za koga se pričalo da je bio i menadžer pojedinim igračima, ali i novosadski biznismen Branislav Lainović Dugi, koji je finansirao FK Slaviju.

Poslednja dvojica su doživela sličnu sudbinu. Šljuka je ubijen oktobra 2002. na auto putu kod Centra Sava u klasičnoj sačekuši, dok je dve godine ranije, kako je kasnije utvrđeno Miloš Simović, uz pomoć Ljubiše Buhe Čumeta ubio hicem u potiljak Dugog ispred hotela Srbija u Ustaničkoj ulici u Beogradu.

Obojica su bili vlasnici diskoteka. Šljuka je imao i benzinske pumpe u Malom Mokrom Lugu i na Bežanijskoj kosi, kao i nekoliko lokala u Beogradu. Lainović je, kako on kaže, svoju imperiju izgradio na diskoteci i restoranu u Sofiji i tržnom centru u Novom Sadu, ali su kolale priče da je najveći deo svoga bogatstva stekao uterivanjem dugova, naročito po inostranstvu. Bivši košarkaš i član Srpske garde preživeo je čak tri atentata.

O komandantu Srpske dobrovoljačke garde Željku Ražnatoviću Arkanu i njegovom uticaju na srozavanje srpskog fudbala mogao bi se napisati roman. Ubijen je januara 2000. u hotelu Interkontinental. U to vreme javna tajna je bila da je nameštao utakmice i zarađivao na igračima, da bi kasnije udovicu Svetlanu ostavio u silnim dugovima. Njegov FK Obilić je 1997. bio prvak države, ali kako to obično biva sa isforsiranim klubovima danas jedva da funkcioniše - trenutno je u Trećoj ligi. U Okružnom sudu u Beogradu već četiri i po godine se vodi istraga protiv vlasnice kluba sa Vračara Svetlane Ražnatović, zbog njene navodne umešanosti u sumnjivu prodaju nekoliko igrača. Ražnatovićeva je u vreme akcije Sablja 2003. bila i četiri meseca u zatvoru, ali je tada demantovala da ima bilo kakve veze sa fudbalskom mafijom.

Upravo sa nelegalnom prodajom igrača Obilića povezuje se i jedino ubistvo koje neki nazivaju "istinskim atentatom na srpski fudbal" - ubistvo generalnog sekretara FSJ, kasnije i FS SCG Branka Bulatovića. On je usmrćen hicem iz pištolja ispred ulaza u prostorije Saveza avgusta 2004. godine. Fotorobot ubice napravljen je odmah nakon atentata, a ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić godinu dana nakon toga izjavio je da je "očigledno da je reč o moćnoj grupi i interesima, kao i da je to najkomplikovaniji slučaj na kome se radi i da sada činjenice u njemu moraju da dobiju formu dokaza". Ubicu Branka Bulatovića ni tri i po godine posle atentata policija nije pronašla.

Finansijska policija bila je juče u fudbalskom klubu Partizan i tražila od nadležnih dokumentaciju o poslovanju. Policajci su se kratko zadržali i najavili su dolazak i u ponedeljak. Finansijska policija već je bila u Fudbalskom savezu Srbije, Crvenoj zvezdi, Zajednici prvoligaša i Vojvodini u sklopu istrage o transferima i nelegalnim radnjama u sprskom fudbalu.

Veljko Ražnatović redovno se oglašava na svom Instagram profilu, koji broji skoro 200.000 pratilaca. Tako je i ovog puta objavio fotku sa treninga, a reči su šokirale sve.

- Nekad sednem i pogledam život iz drugačijeg ugla. Ne znam da li sam Božije dete ili Đavolji anđeo - napisao je Veljko u opisu fotke.

Da li je jedno ili drugo ne znamo, ali znamo da je sin Svetlane Cece Ražnatović, koju su nazvali "srpskom majkom".

Srpski bosker Marko NIkolić, član Crvene zvezde, ispunio je obećanje koje je dao pred odlazak na meč sa Kazahstancem Mihailom Krinistinom u Istanbulu.

Nikolić je, naime, rekao da će u ring ući u majici sa likom ubijenog navijača crveno-belih Marka Ivkovića Jagode i to je i učinio.

Dok je ulazio u ring sa razglasa ga je pratila pesma sa Severa - Dobro znaj, a Nikolić je na kraju trijumfovao na ovom meču.

Spirulina je alga koja podiže imunitet, čisti organizam, popravlja krvnu sliku i ima blagotvoran uticaj na ceo organizam.

Jedan od najstarijih stanovnika naše planete je mala modrozelena alga, spiralnog oblika. U jezerima i okeanima živi već više od tri milijarde godina. To je spirulina, alga melodičnog naziva, u nekim delovim sveta poznata i kao „zelena krv“ zato što čisti organizam i podiže energiju.

Mnogi drevni narodi koristili su spirulinu za lečenje i jačanje organizma. Stari Asteci od nje su pripremali kolače. Danas se najviše uzgaja na području Kine, Australije i Havaja. Kina njome snabdeva polovinu svetskog tržišta te ju je proglasila namirnicom od nacionalnog interesa. Zahvaljujući visokom sadržaju proteina, koristi se i u slučajevima neuhranjenosti, naročito kod dece u siromašnim zemljama.

Spirulina je poznata kao najbogatiji izvor beta karotena, jer ga sadrži 10 puta više nego šargarepa. Uz to je i kompletan protein, što znači da sadrži svih devet esencijalnih masnih kiselina. Bogata je i vitaminima i mineralima. Jedna dnevna doza spiruline u prahu sadrži više gvožđa nego dve šolje spanaća. Nakon berbe, od spiruline se pravi gusta pasta, koja se potom suši. Prodaje se u vidu praha, tableta, kapsula i pahuljica. Standardna dnevna doza je 5 g, ali se ta količina može povećati u zavisnosti od godina i težine.

Štiti nerve i vid

Ova modrozelena alga sadrži i zeaksantin – snažan antioksidans blagotvoran za nervni sistem i oči. Delotvorna je i kod trovanja teškim metalima zato što ih vezuje, a zatim potpomaže njihovo izbacivanje iz tela. Efikasna je i protiv štetnog zračenja.

Potpomaže mršavljenje

Spirulina olakšava borbu s viškom kilograma, jer brzo stvara osećaj sitosti. Daje potrebnu energiju, a ne sadrži šećer. Međutim, stručnjaci upozoravaju da se dijeta ne sme bazirati isključivo na spirulini, jer takav režim nije zdrav i ne daje dugoročne rezultate. Prekoračenje dnevnih doza može izazvati poremećaj u radu bubrega i jetre. Takođe, u slučaju bolesti i terapije lekovima, pre uzimanja spiruline treba se posavetovati s lekarom.

Pospešuje detoksikaciju

Beta karoten je najdelotvorniji nutrijent u borbi protiv slobodnih radikala koji oštećuju ćelije, ubrzavaju starenje i povećavaju rizik od malignih bolesti. Zahvaljujući tom sastojku, spirulina ima svojstvo da eliminiše toksine i druge nečistoće iz krvotoka. Preporučuje se i bivšim alkoholičarima i pušačima radi izbacivanja nataloženih otrova. Poznata je i kao odlična preventiva protiv upalnih bolesti, posebno reumatoidnog artritisa. Zahvaljujući detoksikacijskim svojstvima, korišćena je u bivšem SSSR-u posle nuklearne katastrofe u Černobilju.

Jača imunitet

Kao prava proteinska bomba, ova alga je idealna za vegetarijance i vegane. Istraživanja su potvrdila blagotvoran uticaj na ljudsko zdravlje, posebno na jačanje imuniteta, ubrzavanje metabolizma, snižavanje holesterola i stabilizaciju šećera u krvi. Nutricionisti je posebno preporučuju sportistima, trudnicama i osobama s oslabljenim imunitetom. I svetski šampion Novak Đoković otkrio je blagodeti ove alge. Kako sam kaže, spirulina je važan element njegove ishrane.

Novak Đoković će igrati na US openu! Srpski teniser je rastužio Amerikance pošto je odlučio da ipak ide u Njujork i pokuša da tamo osvojio 18. grend slem pehar. U prilog tome u javnost je procurio snimak na kom Đoković trenira na betonu. Đoković je odlučio da se sprema za US open na akademiji Janka Tipsarevića.

Ukoliko se ispostavi kao tačna pretpostavka da će Đoković igrati na US openu, gotovo da nema sumnje da će ga lagano i osvojiti, jer se od ranije zna da zbog oporavka posle dve operacije neće igrati Rodžer Federer, kao ni Rafael Nadal, koji se fokusirao isključivo na deo sezone na šljaci. Đoković u toj konstelaciji snaga ne bi imao ravnopravnog konkurenta, bilo da se igra na dva ili na tri dobijena seta.

View this post on Instagram

World #1 @djokernole ? practiced on our courts today with @berankisr ??? #keepdigging

A post shared by TIPSAREVIC TENNIS ACADEMY (@tipsarevictennisacademy) on

Radnici na sarajevskom aerodromu u ponedeljak ujutru imali su gosta iznenađenja. Glavnom i bradom tu je bio - Novak Ðoković! Najbolji teniser sveta doputovao je čarter-letom iz Beograda i naredna tri dana boraviće u BiH.

Radnici na sarajevskom aerodromu juče ujutru imali su gosta iznenađenja. Glavnom i bradom tu je bio - Novak Ðoković! Najbolji teniser sveta doputovao je čarter-letom iz Beograda i naredna tri dana boraviće u BiH.

S Novakom su u Sarajevo doputovali i otac Srđan i majka Dijana. Prva lokacija na koju se Ðoković uputio bila je Visoko, gde se nalaze čuvene piramide.

U društvu Semira Osmanagića, osnivača fondacije Arheološki park - bosanska piramida Sunca, i svojih roditelja, Novak je posetio misteriozne piramide. Potrebno je znati i da je Osmanagićeva teorija o piramidama odbačena u naučnim krugovima. Međutim, samozvani istraživač Semir ne mari za to. Čak je nedavno na TV Face izjavio da piramide u Visokom leče koronavirus jer imaju visoku koncentraciju negativnih jona i nalaze se u borovoj šumi.

Novak će posetiti još neke znamenitosti tamošnjih krajeva. Kad je reč o samom tenisu, duel Ðoković - Džumhur bio je u planu za 5. jul u Sarajevu, ali je zbog korone sve odloženo. Postoje šanse da se meč, ipak, odigra ove godine.

- Ukoliko dođe do otkazivanja US opena taj meč možda i odigramo ove godine - rekao je nedavno Damir Džumhur.

Obožavaju Novaka  

l Javnost u Bosni i Hercegovini sa oduševljenjem je dočekala dolazak Novaka Ðokovića. O tome je pričao i najbolji tamošnji teniser Damir Džumhur:

- Ljudi u Sarajevu i u celoj Bosni i Hercegovini zaista vole Novaka. Još pre, kada je izašlo u medijima da postoji šansa da Ðoković dođe, znam koliko je to izazvalo pažnje. Ljudi su poludeli i samo o tome pričali.

Jezivi detalji... Britanci 2008. sprečili ekstremiste iz Tirane da kidnapuju najboljeg srpskog sportistu, a on je u strahu ekspresno, već posle drugog kola, napustio Vimbldon

Pošto je Dijana Đoković, majka najboljeg tenisera sveta, prvi put javno progovorila o pretnjama albanskih ekstremista, Kurir otkriva jezive detalje s Vimbldona 2008. godine, o čemu Novakova porodica ni posle toliko vremena ne želi javno da priča.

- Imao je pretnje Albanaca jer je rekao da je Kosovo Srbija. Tada su nas čuvali pripadnici Skotland jarda i imala sam strah. O tome nismo pričali, ali to su trenuci kad se zaista bojiš za porodicu. Takođe, deca iz komšiluka, narkomani, po priči jedne žene hteli su da mi otmu kuče i traže otkup - ispričala je Dijana Đoković gostujući u serijalu „Majke šampioni“ TV Arena sport.

A te 2008. godine usred Vimbldona sprečen je pakleni plan Albanaca. Oni su u Londonu planirali otmicu Novaka Đokovića, s čim je bila upoznata i britanska obaveštajna služba. Nole je otuda maltene bez otpora izgubio meč 2. kola Vimbldona od Marata Safina, pošto je cilj bio da što pre napusti Ostrvo i domogne se kuće.

- O tome se nije javno pričalo, ali sećam se tog perioda kad su Albanci planirali da kidnapuju Đokovića, jer je branio stavove Srbije na Kosovu. On je poreklom odatle i sigurno je veoma osetljiv kad se negativno priča o tom delu naše zemlje. Ne znam detalje, ali sam čuo da je, hvala bogu, otmica sprečena - izjavio je za Kurir proslavljeni teniski stručnjak Radmilo Armenulić i dodao:

- Ja bih savetovao Novaku da se ne bavi više Kosovom, jer će biti na meti raznih ljudi koji bi želeli da ga unište. Njegovo mišljenje se mnogo poštuje u svetu i sve što izgovori prati se pomno. Videli ste i sada koliko je buke bilo kad je pričao na temu vakcine - poručio je Armenulić.

Novakov otac Srđan i stric Goran nisu želeli da pričaju na ovu temu, a povod za užasni plan albanskih ekstremista te 2008. godine bila je Novakova tadašnja izjava o Kosovu i Metohiji.

- Nemam, niti ću ikad imati razumevanje za kosovske Albance i njihov potez proglašenja nezavisnosti južne srpske pokrajine - izjavio je pre više od 12 godina Đoković, tada treći teniser sveta.

Amerika je zemlja snova. Za nas male ljude. Srbe, Balkance, Evropljane, ma ceo svet. O ostvarivanju svojih snova maštao je i Aron Hernandez. Proslavljeni igrač američkog fudbala koji se ponosio svojim portorikansko-italijanskim poreklom. Svoje snove u Americi je ostvario. Ali po kojoj ceni?

Aron je mogao da bude najveća zvezda Nju Ingland Pejtriotsa. Rođen je u Bristolu u Konektikatu, gde je i odrastao. Američki fudbal počeo je da igra u srednjoj školi Bristol Central. Bio je jako uspešan. Karijeru je nastavio i tokom studiranja, pa je postao zvezda na univerzitetu Florida.

Neverovatan talenat mu je obezbedio petogodišnji ugovor vredan 40 miliona dolara koji je potpisao sa samo 23 godine. Cvetao mu je i privatni život, Imao je verenicu Šajenu Dženkins i ćerku. Činilo se kao da ima sve. Ljubav svog života upoznao je u srednjoj školi. Započeli su vezu, ali su uskoro raskinuli da bi se kasnije pomirili, kad je Aron krenuo na fakultet. Nakon što su obnovili vezu, Šajena je rodila devojčicu Aviel, a odmah po dolasku malene na svet sportista je kupio i kuću od 650 kvadrata u Masačusetsu za 1,3 miliona dolara. Iako je izgledalo sve savršeno, danas se o njemu zna da je bio gej.

O njegovom privatnom životu, osim veze, zna se da je njegov otac, koji je umro kad je Hernandez imao 16 godina, zlostavljao njega, brata i majku. Njegov brat je izjavio kako je Hernandez priznao da je potajno gej.

- Arona su privlačili muškarci, ali veza sa Šejenom bila je potpuno iskrena. Voleo je i mislio je da je ona njegova srodna duša - rekao je jedan izvor.

I bila je. Jedina je ona ostala uz njega kad mu je bilo najteže. Zbog toga se udaljila i od sestre Šaneje. Zašto? Šta može naterati nekoga da se okrene protiv sopstvene porodice? Ubistvo. Aron je ubio verenika njegove sestre.

Telo poluprofesionalnog sportiste Odina Loda pronađeno je 17. juna 2013. godine u parku nedaleko od kuće gde je živeo Hernandez. Svega nekoliko dana kasnije, preko medija, mogli smo da vidimo kako policija odvodi Hernandeza iz njegovog doma u lisicama. Optužen je za ubistvo prvog stepena. Njegova ekipa Pejtriotsi je uskoro otpustila Hernandeza, i to manje od dva sata nakon hapšenja. Uskoro su mu i svi sponzori otkazali ugovore.

U međuvremenu su se pojavile i druge optužbe protiv Hernandeza. Aleksander Bredli optužio je Arona Hernandeza da ga je upucao nakon svađe u noćnom klubu. Bredli je izgubio oko, a slučaj je pao na sudu zbog pogrešne papirologije. Otvorili su novi slučaj, a Hernandez i Bredli su se nagodili. 

Danas se zna da je godinama konzumirao drogu "anđeoska prašina" koja se koristila kao anestetik na operacijama. Bio je sklon rizičnom ponašanju. Voleo je društvo osuđenih kriminalaca. A upravo zbog droge se paranoično bojao da mu je život u opasnosti. Zato je i stalno nosio Glok 45 zakačen za pojas.

Hernandez nije bio tipični ubica kog očekujete da vidite u dokumentarcima. Nije Ted Bandi. Aron je potekao iz mešovite porodice, bio je homoseksualac koji je u detinjstvu pretrpeo brojna zlostavljanja, zlatni dečko američkog fudbala koji mu je zapravo uništio mozak. Otkriveno je kako je Hernandez patio od teškog oblika degenerativnog poremećaja mozga, za koji su karakteristični impulsivno i nasilno ponašanje, ispadi besa, paranoja i emotivna nestabilnost. Dokazano je da od tog poremećaja pate sportisti, vojnici i veterani koji su imali konstantnu traumu glave u dužem periodu. Lekari su rekli da je za Hernandeza utvrđeno da ima najteži oblik bolesti koji su ikad videli kod 27-godišnjaka.

Njegova priča podstakla je maštu autora Džejmsa Petersona koji je objavio studiju o njegovom životu. Nakon nalaza obdukcije porodica bivšeg sportiste tužila je NFL i Pejtriotse jer, kako tvrde, i liga i klub znali su da američki fudbal može prouzrokovati ovaj poremećaj koji utiče na rad mozga i podstiče agresivno ponašanje, a koji se može dijagnostifikovati isključivo “post mortem”.

Bostonski univerzitet nedavno je objavio studiju u kojoj su pronašli znakove degenerativnog poremećaja mozga na 110 od 111 bivših igrača američkog fudbala. Hernandeza su 2010. godine u četvrtoj rundi drafta uzeli Nju Ingland Pejtriotsi, najbolja NFL ekipa u istoriji, koja je u "Superbolu" nastupila devet puta osvojivši pet titula. Hernandez je stigao sa univerziteta na Floridi, bio je perspektivan “tajt end”, pozicija koja je u američkom fudbalu hibrid između napadača i krilnog hvatača.

S Robom Gronkovskim činio je najdominantniji tandem lige, prvi koji je postigao najmanje pet tačdauna dve sezone u nizu nastupajući za isti tim. Hernandez je 2017. pronađen mrtav u svojoj ćeliji u zatvoru Souza Baranovski u Masačusetsu. Obesio se pomoću čaršava. Služio je četvrtu godinu doživotne kazne zbog ubistva poluprofesionalnog igrača američkog fudbala Odina Eljoda, a uhapšen je u avgustu 2013. godine i pola godine kasnije dobio je doživotnu kaznu bez mogućnosti pomilovanja.

Na sudu je izjavio da nije kriv.

Strana 1 od 15

Preporuka za čitanje

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji