Go do pojasa, trčao bi kroz hladni sibirski sneg, satima i satima. Posle trčanja, veslao je po jezerima, sve dok mu ruke ne bi prokrvarile. Rezultat je bio... nešto zastrašujuće

On je verovatno najjači čovek koji je ikad živeo! I danas, 2017. godine niko od nas "običnih" ne može da shvati kako je moguće da neko ko nije vanzemaljac izgleda, ponaša se i živi baš kao Aleksandar Kareljin - ČOVEK EKSPERIMENT!

Protivnici, teški i po 150 kilograma, su ga se užasno plašili, toliko da niko nije želeo da uđe u ring s njim. U stvari, niko nije želeo da bude ni u njegovoj blizini. Jer, te oči, taj hladni, čelični pogled... Svako ko bi ih jednom ugledao već je gubio i meč. I deo duše s njim.

"Niko ne voli da leti", rekao je jednom, upitan o strahu koji drugi rvači osećaju kad se nađu oči u oči s njim. "Moji protivnici... Oni ne razumeju. Ja sam svakog dana trenirao kao što oni nikad nisu trenirali u životu".

Aleksandar Kareljin je najveći šampion u istoriji rvanja. Visok 192 centimetra, sa 130 kg čistih mišića, okretan poput pantera i podjednako snažan i nemilosrdan, ovaj Rus je tri puta bio olimpijski šampion, devet puta svetski šampion i 12 puta šampion Evrope.

Za 13 godina međunarodne karijere imao je samo jedan poraz, i to kad je rvao sa ozbiljnom povredom, u finalu Olimpijskih igara u Sidneju. Ukupno, rvao je 889 puta. 887 puta je pobedio, dva puta izgubio.

Jednom od velikog sovjetskog šampiona, Igora Rastrutskog, 1987. godine, a drugi od Amerikanca Rulona Gardnera, u pomenutom finalu 2000. godine. Mada se danas većina ljudi iz sveta rvanja slaže u oceni da je Kareljin trebalo da dobije i taj meč, koji je izgubio na poene.

''Postoji jedna stvar koju treba da znate o Kareljinu", govorio je Mič Hal, dugogodišnji direktor rvačkog tima SAD, "njegova snaga... To nije ljudska snaga."

Rvanje je počeo da trenira sa 13 godina, u rodnom Novosibirsku, u srcu Sibira. Na jednom od prvih takmičenja, polomio je butnu kost, na pola. Njegova majka se toliko uplašila da mu je spalila triko za rvanje. Kareljinov odgovor: "Mama, ja sad ne mogu da napustim sport kojem sam dao nogu".

Odlučio je da se bori, da postane najjači. Go do pojasa, trčao bi kroz sneg, satima i satima. Posle trčanja, veslao je po sibirskim jezerima, dok mu ruke ne bi prokrvarile. Godinama.

Ovako je stekao kondiciju i snagu kakvu verovatno nijedno ljudsko biće pre i posle njega nije imalo.

U Novosibirsku je upoznao i svog "najtežeg protivnika u karijeri", kako je kasnije pričao: njegovi su kupili frižider, stari, kabasti i preteški sovjetski model težak oko 180 kilograma, a u zgradi nije bilo lifta.

- Odneo sam ga na osmi sprat, sa ove dve ruke. Ni sam ne znam kako - ispričao je Kareljin jednom prilikom.

Kareljin je bio poznat po "Kareljinovom dizanju", potezu koji je jedino on mogao da izvede (u teškoj kategoriji): protivnika (ponekad teškog i 150 kila) koji je ležao potrbuške na parteru uhvatio bi s leđa, podigao visoko u vazduh i bacio ga snažno na leđa. Ovo mu je donosilo maksimalnih (u grčko-rimskom rvanju) pet poena.

Nikad, ni pre ni posle, ovo nije viđeno u rvanju.

Za vreme karijere u rvanju, Kareljin je učestvovao, jedan jedini put, u MMA meču, protiv japanskog borca Akire Maede. Bilo je potresno gledati nemoć Japanca, inače vrhunskog majstora borilačkih veština, protiv Kareljina. Rus ga je bacao po ringu kao krpenu lutku, radio je šta je hteo, sve uz široki osmeh.

- Da je odlučio da se bori u MMA, Kareljin bi vladao sam, daleko iznad ostalih - rekao je jednom Fedor Jemelianenko, najveći MMA borac u istoriji.

Kareljin se iz rvanja povukao posle poraza na Olimpijadi 2000. Posvetio se nauci, i 2002. je doktorirao na Sibirskoj akademiji za fizičku kulturu. Na lični poziv Vladimira Putina, započeo je političku karijeru. Više puta je biran u Dumu, a danas je član odbora za međunarodne odnose ruskog parlamenta.

Zavirite u možda i najzdraviji kutak glamuroznog Monte Karla.

Skoro da nema osobe u Srbiji koja se, u nameri da prati zbivanja u svetskom tenisu – što se u značajnoj proporciji odnosi na informacije i rezultate o nastupima i karijeri Novaka Đokovića, u poslednjih godinu dana nije interesovala ili razmatrala temu njegove ishrane.

Ako zanemarimo stručni segment javnosti – nutricioniste, kondicione trenere, teniske trenere, motivacione trenere, sportske i medijske poslenike – pravo da kritikuje, debatuje, savetuje i otpisuje sadržaje koji su se navodili na stupcima naše štampe i ponajviše u onlajn medijima i društvenim mrežama sebi je prisvojio skoro svaki sportom animirani Srbin – bez obzira na to o kom sportu se radilo.

Što u šali, što u zbilji – preporučeni “spasonosni jelovnik” za uzdanicu našeg naroda je navodio sarme, bureke, roštilj u svim pojavnim oblicima, poneko pečenje sa ili bez repića – to jest, ono što će se često zateći na trpezi većeg dela samih samozvanih “nutricionih gurua” nedeljom, kada se uobičajeno navijalo za Noleta u finalima turnira širom sveta. I, eto zabave na srpski način – neizostavno nadahnute motivima nadmudrivanja i sveznalačkih preglasavanja.

Za to vreme, ili tačnije u nešto manje od godinu dana, bračni par Novak i Jelena Đoković su – u saradnji sa kulinarskim majstorima za tu vrstu hrane, veoma diskretno i sa pravom merom razvijali svoj ugostiteljski koncept baziran na prvom u očekivanom nizu restorana koji, pod širom definicijom “veganske ishrane”, promoviše sklad i harmoniju među ljudima, sa prirodom i ostalim životinjskim vrstama.

Sugestivno nazvan “Ekvita”, lociran u epicentru luksuznog kvarta Monte Karla i pored takvih zdanja kao što je Forum Grimaldi (vladarske porodice kneževine Monako) i širom sveta čuveni luksuzni restoran “Ćipriani”, nenametljivog i prijatnog enterijera i eksterijera, ovaj konceptualni ugostiteljski objekat sa samog ulaza ostavlja utisak da je sve u njemu izuzetno brižno i smisaono situirano, sa pregršt ličnih nota i prikaza izbora i ukusa njegovih ko-autora, spomenutog bračnog para.

“Ekvita je izraz naše želje da inspirišemo ljude da biraju zdraviju ishranu u njihovom svakodnevnom životu. Ona je koncept, ljubavna priča, i to moja lična – jer je delim sa mojom Jelenom!” na svakom meniju stoji uvodni citat sa potpisom autora, Novaka Đokovića.

“Naša želja je da Stefan odraste u svetu u kome se ljudi vole, imaju obzira i poštovanja za prirodu, svoju i životinjsku vrstu.

Učićemo ga od malih nogu kako treba hraniti um i telo – što u smislu ishrane znači jela bez pesticida, koja su organske prirode, bazirana na biljkama i pripremana sa ljubavlju. Ovo je naša porodična filozofija i cilj iza koncepta Ekvite!” supruga dopunjuje Jelena Đoković, u redovima koji slede, takođe potpisanim.

Od dvadeset pet manjih stolova za prosečno dva gosta, u dva sata popodne – već ih je polovina bilo puno, i to, po svemu sudeći, redovne klijentele.

Sa ulaza nas je pozdravio simpatičan barmen, poreklom sa indijskog podkontinenta, a osoblje dolazi iz latinskog govornog područja (italijani i francuzi).

Prvi kadar sa leve strane je rezervisan za prigodnu instalaciju teniskog nasleđa (reketi sa sredine prošlog veka i aranžman loptica), a sa desne – “dolče vita” to jest sladak život, odslikan velikom vitrinom sa veoma privlačnim dezertima i vinima.

Prostorom dominiraju boje i prikazi prirode – vertikalna baštica, zidovi u drvetu, biljke u raznim postavkama – a uticaj tenisa je podcrtan jedinim “haj-tek” elementom enterijera – uskim i unakrsnim staklenim prosvetljenim površinama (linijama teniskog terena) koje sklapaju dekorativni “patern” na zidovima lokala, pored krupno prikazanih lajt-motiva “Ekvita koncepta” harmonije i usklađenosti.

“Sreća, mogućnost, ishrana, svež vazduh, iskustvo, telo, prirodnost, verovanje, zdravlje, nada, promena” su te birane reči, ispisane velikim slovima, pored kojih se nalaze citati nekoliko vlasnicima omiljenih filozofa, mislilaca, znanstvenika i istoričara (Hipokrat, Hant, Urih…).

Sa plafona vise starinske bakarne svetiljke autentičnog izgleda, a motivi na zidovima – među kojima dominira par otvorenih prozorskih okana seoske kućice – oplemenjeni su raznim eksponatima, među kojima su najčešće knjige sa receptima za ovu vrstu kuhinje – kao i fotografija “vrhovnih domaćina” Monte Karla – prinčevskog para Alberta i Šarlin. Segment enterijera po kome se često rangiraju restorani – “privatne odaje” – jasno su inspirisane plavetnilom i osunčanošću Mediterana (pre svega Grčkom i Španijom), uz veliki ispupčeni natpis na zidu “What A Feeling!” (“Kakav sjajan osećaj!”), aludirajući na dobro raspoloženje – ali evidentno i “olakšanje”…

Ono što je svakako najvažnije – sam jelovnik restorana Ekvita – ostavili smo za kraj.

Sačinjen od deset segmenata – predjela, glavna jela i salate, deserti, prilozi, sveži djusevi, smutiji, topli napici, vina, bezglutenska piva i mleka (“mylks” – napisano sa “y” u “Ekvita fazonu”, kao i u “Myghty Green” ceđenom đusu od biranog “moćnog” zeleniša) – ovaj “meni”– “Od prirode, sa ljubavlju!” je malo remek-delo kombinatorike svih sastojaka koji odslikavaju reči iz Novakove i Jelenine pozdravne poruke

Od predjela – izdvojili bismo (u stilizovanom prevodu) “Lažnu paštetu sa krckavom palentom” (“Faux Gras With Polenta Crisps”) – pravljenu od smese tikvica i kapra sa krckavom palentom i krutonima, dehidriranim tađaska crnim maslinama, prepečenim bademima i pastom od godži borovnice. Cena – tu negde kao i “Karađorđeva” negde u Skadarliji, što je i za Beograd i za Monte Karlo – sasvim okej.

U glavnim jelima, pogled nam je po prirodi stvari prvo privukao “Ogoljeni burger”, u kome je “pljeskavica” sačinjena od smese mlevenog prepecenog oraha i crnog pasulja, uz mladu zelenu salatu, džem od jabuke i bundeve, domaćeg jabukovog sirćeta i paradajz pirea, prepečenih slatkih i domaćih krompirića i portobelo pečuraka.

Ekvitina Sirova Lazanja je “nanizala” slojeve kremaste smese indijskog oraha i rikota sira, mariniranog suncem-sušenog paradajza, pesta od pistaća i peršuna, crvenog kupusa i ulja sa biljnom infuzijom.

S obzirom da smo žurili da stignemo na meč Nadal – Zverev, izabrali smo da probamo nešto što smo na samom ulazu videli da spremno čeka – desert. Mango “čizkejk” je bio briljantan, i “potpisan” (u Novakovom maniru) domaćim sirupom od malina, nane i svežeg šumskog voća.

Meni sadrži i kombinacije jela za brzi ručak (može se i za poneti), kao i posebnu selekciju za najmlađe goste – i to sa Ekvitinom “picom”, dečijom pastom, spiralnom “duga” salatom, čokoladnom tortom, voćnom salatom i izborom sveže ceđenog djusa. U selekciji “smutija” (gustih i mešanih prirodnih sokova) ističu se “Novakova tajna”, “Jelenin sjaj” i “Stefanov šejk” kao jedini sadržaj na meniju koji je poneo imena troje glavnih “aktera” Ekvitine “ljubavne priče”.

Šesnaest vrsta vina i šampanjaca će lepo poslužiti da se nazdravi, a to isto mogu da urade i najmlađi i najstariji uz pet različitih vrsta mleka (mača, kurkuma, bademovo, kokosovo mleko i mleko uz hladnu kafu).

Da su briga za bližnjeg i poštovanje prirodne harmonije zaista motivi po kojima se svi koji su okupljeni oko koncepta “Ekvite” vode – videli smo na kraju našeg boravka.

Veoma uslužni kelner je “pod ruku” uzeo bakicu koja je tog dana izabrala “Ružičaste njoke” od krompira i cveklinog soka, i u maniru pravog lokalnog džentlmena je ispratio i stavio na taksi. Ona će sigurno opet doći kod Noleta i Jelene, a sigurno je da bismo to voleli i mi…

Posmatravši Novakov meč, i setivši se njegove izjave o procesu njegovog sazrevanja kao ličnosti i sportiste za Telegraf pre dva dana – nameće nam se jedan neosporan zaključak:

Novakov izbor šta, kako i sa kim dalje je suštinski njegovo suvereno pravo, za koje se sam izborio – i to u okolnostima koje su često bivale sve samo ne povoljne. Iako možda i nećete naći viđenijeg teniskog stručnjaka koji će vam potvrditi da je iti jedan svetski “broj jedan” teniser to uspevao da ostane uz isključivo vegansku ishranu – Novaku je tema ishrane više komunikacijski koncept, izraz njegove i Jelenine lične i zajedničke kulturne misije – nešto mnogo više od čistog “goriva za teniske pobede”.

I zbog toga, a i zbog činjenice da je u Ekviti sve tako prijatno, opušteno, nenametljivo i nerazmetljivo, a povrh svega – zdravo i ukusno – ovaj zajednični angažman mladog i ambicioznog bračnog para Đoković bi trebalo razumeti, podržati i pozdraviti – sa nadom da će se neka od njenih sledećih “franšiza” što skorije otvoriti u Srbiji.

A kad se to bude desilo, biće super-zanimljivo čuti “glas naroda” na temu “Novakovih trava i biljki” – jer je skromno mišljenje reportera Telegrafa da će komentari o Ekvitinom jelovniku biti barem jednako pozitivni kao i oni koji prate sjajni, stari dobri “niški roštilj”! I, kako se to kaže - čast svakome – a Novaku i Jeleni – svaka čast na ovom izrazu njihove kreativnosti i volje da predstave nove životne izbore!

U nastavku pogledajte cene iz menija, kao i još neke zanimljive kadrove iz okoline restorana.

Samo ime kluba "Hajduk" dosta govori o poreklu. Naime, hajduci po Dalmaciji i Istri bili su poznati Srbi koji se pominju i u narodnim srpskim knjigama

Fudbalski klub Hajduk iz Splita osnovali su Srbi iz Dalmacije! Ta istorijska činjenica svesno je zataškavana i menjana tokom 102 godine koliko postoji klub.

"Bile" su 1911. godine osnovali braća Fabijan i Luka Kaliterna, Lucijan Stela, Vjekoslav Ivanišević, Ivan Šakić. Pre Drugog svetskog rata sve Kaliterne su bili Srbi, Lucijan Stela je bio Srbin katolik, dok su Šakići i Ivaniševići pre rata bili Srbi, neki katolici, a neki pravoslavci, prenosi blog portal Hajduksrbija.

O srpskom poreklu braće Kaliterna postoje dokazi u knjigama Austrougarske, gde piše da su oba brata hapšena zbog srbofilije i širenja velikosrpske propagande tokom Prvog svetskog rata.

Ono što se potpuno prećutkuje jeste činjenica da su u osnivanju Hajduka učestvovali i studentsi srpske nacionalnosti koji su u tom periodu studirali u Beču i Pragu. Među njima su Blažo Primorac, Borislav Primorac, Đorđe Matavulj, Nikola Matanović, Pavle Janković, Filip Radović, Filip Janković, Jovan Divac, Novica Davnić, Branko Vuković.

Prećutkuje se i činjenica da su logističku i materijalnu pomoć za osnivanje kluba studenti dobili od organizacije "srpska zora".

Samo ime kluba "Hajduk" dosta govori o poreklu. Naime, hajduci po Dalmaciji i Istri bili su poznati Srbi koji se pominju i u narodnim srpskim knjigama, poput Stojana Jankovića, Iva Senjanina, Ilije Smiljanića, Ive Golotrba, Komnena Barjaktara...

Hajduk prvih godina igrao u crveno-plavo-beloj kombinaciji, ali je Austrugarska to zabranila pa su igrači Hajduka morali da igraju u potpuno beloj opremi.

Takođe, Hajduk prvih 30 godina postojanja, odnosno sve do 1941. godine nije imao grb na dresu. Prvi put grb im je stavio tadašnji režim Ante Pavelića, odnosno Nezavisna država Hrvatska (NDH).

Još jedna činjenica u prilog ovoj tezi je podatak da je od 1913. godine predsednik Hajduka bio Budislav Grga Anđelinović. Anđelinović je 1915. godine zbog prosrpskog govora prilikom obeležavanja Kosovskog boja u Zadru osuđen na tri godine robije od strane Austrougarskog režima.

Anđelinović je po završetku Prvog svetskog rata, kao šef policije u Zagrebu, komandovao policijom koja je ugušila pobunu hrvatskih vojnika 5. decembra 1918. godine na Trgu Bana Jelačića u Zagrebu. Vojnici su protestvovali protiv odluke o osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, donetoj 1. decembra u Beogradu.

Anđelinović je tokom Drugog svetskog rata pisao je tekstove u Srpskom glasniku iz Kanade i četničkom listu "Novosti". Ipak, ono najzanimljivije za njega je da je tokom tog rata bio jedan od pomagača Vojvode Momčila Đujića.

Iz svega ovog može da se izvede zaključak da je istorija početaka Hajduka usko povezana sa Srbima iz Dalmacije.

Vremenom je deo te istorije zaboravljen, a deo namerno prikriven, pa je danas uobičajeno da se sa stadiona "Poljud" čuju ustaški pokliči poput "Za dom spremni" ili "Srbe na vrbe".

Život Mihaela Šumahera i dalje se drži u tajnosti, ali je nemački magazin "Bunte" uspeo da sazna gde se nalazi sedmostruki šampion Formule 1.

"Bunte" je najavio da će u štampanom izdanju objaviti i ekskluzivne fotografije kao dokaz za ovu priču.

Porodica je Mihaela prebacila iz Švajcarske na Majorku krajem prošle godine, pa je slavni vozač u Španiji dočekao Božić, Novu godinu, ali i svoj 50. rođendan, koji je bio 3. januara.

Privatnim helikopterom je Šumi iz mesta Gland na Ženevskom jezeru, gde inače živi, prevezen u vilu Jasmin, čiji je takođe vlasnik, u luci D'Andratks.

U tom delu žive samo ekstremno bogati, a komšije su otkrile da su videle Šumahera.

Mihael Šumaher je 28. decembra 2013. doživeo nesreću na skijanju na francuskim Alpima, posle čega je šest meseci bio u komi. Porodica od tada ne dozvoljava da informacije o Šumiju dospeju u javnost. 

Poznati hrvatski sportski komentator Neven Cvijanović zgrožen je incidentom koji se u nedelju dogodio na splitskoj rivi, kada su hrvatski hiligani napali vaterpoliste Crvene zvezde.

Tekst koji je napisao za portal "Sportklub" definitivno će odjeknuti regionom. 

Prenosimo vam deo komentara hrvatskog novinara, koji je bez ustezanja izneo svoj stav.

"Moram nešto o ovome reći, pa kud puklo da puklo, kome se sviđalo ili ne sviđalo. Pre svega, jako me je sramota. Verovatno vam je poznat taj osećaj kad se istinski sramite, kao da ste upravo vi jedini i isključivi krivac za sve. Kao da sam ja bio taj moron koji je udario te momke na splitskoj rivi, ako da je moja ruka poterala tog jadno mladića u more i kao da sam ja lično taj kreten koji je vikao "četnik". I to je zanimljivo, čak sam više vremena proveo razmišljajući o tom najnižem stupnju čovekovog pretka koji viče iz gomile, nego o toj čovekolikoj hordi koja tuče. Mislim da se taj "junak" koji huška s tbože neprimetnim "četnik" nalazi na nižoj lestvici razvoja od onog koji podiže ruku na sportiste koji su u poseti njegovom gradu, koji bi trebali iz njega poneti lepe uspomene. 

Reći će kako je ovo izolovan slučaj u jednom prilično uređenom društvu i kako ne može grad i država biti taoc male grupe neotesanih. Ali, je li zaista tako? Je li zaista istina da država i društvo sa ovim nemaju nikakve veze. Ajmo jednom da pogledamo sami sebe u lice i kažemo istinu... Pa nije baš tako.

Možda bih otišao predaleko ako bih rekao da država sponzoriše ovakve činove, ali sasvim je sigurno da malo toga radi da do njih ne dođe. Sami ste, gospodo političari, ovo sve zakuvali! Svi vaši sitnopolitički govori i prozivanja vraćaju nam se kao bumerang. Namerno nisam napisao “vraćaju VAM se” jer vi ste srećni ako status "quo" potraje, vi se zadovoljno smeškate kad pravi Hrvati mlate četnike. Zadovoljno trljate ruke kad se mrze Srbi, Hrvati, Albanci, muslimani… Srećni ste kad ljude tuku usred bela dana na splitskoj rivi.

Na žalost, tako je kako je i ništa se, barem u bližoj budućnosti, neće promeniti. Barem dok još nekoliko generacija ne odraste, ako se i onda nešto promeni. Svaka čast tim Splićanima koji su pružili ruku tom dečku koji je iz mora vikao da je Crnogorac i da nije Srbin. Svaka čast na pomoći, ali tragikomična je ta scena. Veliki i teški crnjak, a opet i neverovatno montipajtonovski komad. Pesimista sam, baš sam jebeno nezadovoljan i nesrećan zbog  činjenice da se ništa nije promenilo i da se verovatno ništa neće promeniti.

Na kraju, dragi sportisti, vaterpolisti Crvene zvezde, ako vam to nešto znači, ja vam se izvinjavam. Oprostite na našem negostoprimstvu, oprostite na našoj neukosti i uskogrudnosti. Molim vas, nemojte s vi prema nama poneti ovako kao što smo mi prema vama", poručio je priznati hrvatski sportski komentator.

Podsetimo,  Vaterpolisti Crvene zvezde napadnuti su u nedelju u centru Splita.

Četvorica igrača sedela su na kafi oko 13:40 sati na Rivi, glavnom gradskom šetalištu, kada im je prišla grupa mladića i zatražila od njih da skinu trenerke sa klupskim obeležjima, a potom nasrnula na njih i počela da ih tuče.

Zbog ovog incidenta utakmica Mornar - Crvena zvezda je otkazana.

Da li veliki skandal trese košarkaški klub Partizan? Njihov PR je morao do kasno u noć biti budan kako bi ispratio saopštenje kluba za javnost. Priča se kako je u celu situaciju bio upleten i Vladimir Vuletić, profesor iz fudbalske sekcije. Skandal je tresao Partizan zbog Sergeja Trifunovića.

Niko nije smeo da podrži tog novog lidera opozicije, koji se svakodnevno na televiziji Pink i u informeru omalovažava i iznose najveće neistine o njegovom životu. Ipak, jedan čovek se usudio. Odnosno, da se ispravimo, ceo jedan tim ljudi koji predstavljaju KK Partizan. 

Onda je usledilo skandalozno saopštenje, a Sergej Trifunović, pomalo razočaran u svoj klub, dobija gomilu podrške putem društvenih mreža.

Posle svega, vlast je napravila totalno drugačiji efekat i kod navijača Partizana izazvala gnev. 

Zašto Sergej ne sme da se slika sa trenerom Partizana? 

Gde je Batica Mirković? 

Međutim, Sergej oprašta svom omišenom klubu i navijača, ali njima nikada neće oprostiti. 

Putem svojih društvenih mreža, rekao je poslednju svoju izjavu na datu temu. 

Posle svega, očigledno da se Grobari neće tako složiti lako sa ovom odlukom uprave kluba.

Kladioničar koji je pogodio 32 para u Podgorici, od toga nije mnogo profitirao.

Tiket koji je u petak uplaćen spada u rubriku "verovali ili ne". Pogodio je čak 32 duela na kojima je pao makar jedan pogodak.

Koeficijenti za tu igru su vrlo mali, pa je tako najmanji 1,02 a najveći 1,09. Zbog toga su mu pogoci doneli kvotu 6.30. Na uplatu od 20 centi to mu je donelo 1,06 evra dobitka.

Borba između Rafaela Fizijeva i Sorgrava Pečindeja, održana u finalu Maraton Mai tai turnira, postala je pravi hit na društvenim mrežama zbog jednog udarca.

Neverovatna eskivaža Fizijeva na jedan udarac nogom podsetila je na čuveni film Matriks i nadrealne poteze koje smo videli u tom filmu.

Kada kažemo žene fudbalera, prva asocijacija su obično doterane devojke koje su megauspešne sportiste upoznale u noćnim izlascima. Ali jedna se razlikuje i po svemu izdvaja od ostalih...

Antonela Rokuco Mesi letos je rekla sudbonosno da svetski poznatom fudbaleru Lionelu Mesiju, a njihova ljubavna priča datira još od ranog detinjstva.

Naime, Antonela i Lionel su praktično odrastali zajedno - Mesi se družio sa Antonelim bratom, i to, kako je sam priznao, najviše zbog toga da bi mogao nju češće da viđa.

Lepa Antonela bila je stidljiva devojka i do studija nikada nije ušla ni u kakvu vezu sa Mesijem. Kada je Lionel odlučio da se preseli u Barselonu i tamo pokuša da započne uspešnu sportsku karijeru, Antonela je bila šokirana - nije shvatala da bi on zapravo mogao da ode iz rodnog Rosarija u Argentini, u kojoj su zajedno rasli i u kojoj se rodila njihova ljubav.

Zatim je 2007. godine Antonela je imala smrtni slučaj koji je izuzetno teško podnela, a Lionel je odmah doleteo u Rosario kako bi je utešio. Tada je shvatila da i on nju voli istom snagom kao i ona njega, pa je odlučila da upiše koledž u Barseloni i preseli se kod Lionela.

Vrlo brzo su dobili prvo dete, zatim i drugo, a na leto 2017. svoju ljubav su, nakon 10 godina veze, krunisali brakom.

Prelepa svadba oduševila je argentinsku i svetsku javnost, a skromna mlada sa jednostavnom šminkom, svedenom haljinom i opuštenom frizurom, odmah je kupila javnost.

Svako ko poznaje Antonelu kaže da je i dalje ostala ona skromna devojka iz Rosarija, iako sada ima milione pratilaca na društvenim mrežama i novca koliko god poželi.

Jedan od najpopularnijih parova uskoro će proširiti porodicu za još jednog člana - Antonela je treći put u drugom stanju, na šta je Lionel posebno bio ponosan na dodeli FIFA nagrada, na kojoj ga je pratila voljena supruga.

Kljajević je ranije došao do zaključka da neki poznati Hrvati poput Marka Perkovića Tompsona, Olivera Dragojevića ili Zdravka Mamića takođe imaju srpsko poreklo

Srpski istoričar i etnolog Božidar Kljajević, jedan od najpoznatijih poznavalaca srpske istorije i rodoslovlja, analizirao je poreklo igrača hrvatske fudbalske reprezentacije koji su igrali na Svetskom prvenstvu u Brazilu i došao do zaključka kako su većina srpskog porekla.

Kljajević se poreklom srpskih rodova bavi preko 40 godina, na temelju metoda rada akademika Jovana Cvijića. Ranije je došao do zaključka da neki poznati Hrvati poput Marka Perkovića Tompsona, Olivera Dragojevića ili Zdravka Mamića imaju srpsko poreklo.

Analiza hrvatske fudbalske reprezentacije po Kljajeviću izgleda ovako.

PLETIKOSA (PLETIKOSIĆI) žive u Rupama, katolici, ima ih i pravoslavnih i slave Sv. Nikolu, starinom su iz srpskog plemena Bjelopavlića u Crnoj Gori, čiji rodonačelnik je bio Pavle Pletikosa koji je učestvovao u boju na Kosovu 1389. godine. Slave Sv. Đurđa. Pletikose se kasnije javljaju u Boki i Dalmaciji.

SRNE vode poreklo od srpskog plemićkog roda MALIŠEVCI (MALEŠEVCI) – staro plemićko bratstvo, stanovalo u selu Malina, na putu Trebinje-Bileće, a kasnije su se proširili i na druga sela. Rodonačelnik ovog velikog bratstva je bio Maleš vojvoda, koji je došao sa porodicom posle „kosovske razure“ pa su se razišli bojeći se turske osvete, jer su bili ubili zloglasnoga pašu.

ĆORLUKA pravoslavni i katolici, doselili su iz Popova, a ima ih po raznim selima Hercegovine, slave Sv. Jovana. Porodično predanje kaže da su bratstvo Đorluke od bratstva MASLEŠA, a rodonačelnik im je bio predak ćoravi Luka, koji je imao tri sina, jedan je ostao u Popovu, a dvojica su otišla u zapadnu Hercegovinu, odakle su se selili dalje. Bratsvo Masleše žive u Tulju (Popovo), starinom su od srpskog bratstva NIKOLIĆI iz Ozrinića, kraja u Katunskoj Nahiji. Nekada Masleše zovu i bratstvo ŠKALjIĆI, ranije su slavili Sv. Jeremiju, a kasnije su uzeli Sv. Jovana, kao i većina porodica u selu, naravno iz ekonomskih razloga.

VRSAJKO (VRZAJKO) slave Sv. Jovana i Sv. Jovana, porodica srpskog roda. MILICA GRKOVIĆ u Dečanskoj hrisovulji nabraja: „Među imenima stanovnika Dečanskog vlastelinstva bila su popularna starobalkanska  imena:  Barbat,  Bukur,  Bun,  Vrsajko,  Vrsal,  Dronun, Mazoje, Pelegri, Šarbai itd.“

KOVAČIĆI muslimani, žive u Stocu, doselili su od Trebinja, ima ih u selu Turčinovićima u Širokom Brijegu, tamo su katolici, a tamo su doselili od Bileća, slave Sv. Jovana. Ima ih u sve tri vere. Oni u Turčinovićima kažu da su iz Dalmacije, po jednima su od srpskog bratstva IVIĆA i slavili su Sv. Iliju, a po drugima od srpskog bratstva KOVAČEVIĆA iz Grahova, pa su skratili prezime.

JELAVIĆI katolici, doselili su s Vrgorca oko 1700. godine. Bratstvo Jelavići vode poreklo od staroga srpskog roda MACURE – JELAVIĆI živeli u selu Zmijinac, na Pelevom Brijegu, u Kučima, stari rod. Odatle su ih davno isterali bratstvo Baljevići, iselili su se preko Hercegovine u Dalmaciju.

RAKITIĆI (RAKETIĆ) žive u Zadru i zaleđu, slave Sv. Arhanđela, pojavljuju se kao prosvetna porodica krajem 19 veka, ima ih i u Kanjanima, Miočiću, a najbrojniji su u Mokrom Polju. Kažu da su se doselili iz Bosne 1692. godine, slave Sv. Nikolu. Ustvari oni su ogranak bratstva VLADOJEVIĆA iz Hercegovine, pravoslavni rod, nekada živeli u Mirilovićima. U Drobnjaku postoji bratstvo Raketića koji su od ove familije, žive u Dobrim Selima, doselili su iz Banjana starinom, odselili preko Pive. Staro prezime im je bratstvo Vladojevići.

MODRIĆI (Podgorje, Senj, Otočac, garšički, čazmanski, bjelovarski, vinkovački, županjski, đakovački, našički, požeški i valpovački kotar) žive u Korlatu i Zatonu Obrovačkom, dobili prezime po Modrinom Selu odakle su nekada došli 1689. godine iz srednje Dalmacije (iz Bukovice) kada su naseljene srpske porodice.

PERIŠIĆI – doselili su iz Dračeva, poreklom su iz Riđana nikšićkih, ranije su se zvali bratstvo MIHOJEVIĆI, a još starije bratstvo RADIŠIĆI. Poreklom su iz Riđana nikšićkih, odakle su došla tri ili četiri brata. Od te braće Luka je ostao u Mrkonjićima i od njega su bratstvo LUČIĆI, Radule se naselio u Tuljima i od njega su bratstvo RADULOVIĆI, a treći je Mihailo od koga su bratstvo MIHOJEVIĆI. Ostala bratstva su ogranci Mihojevića.

MANDŽUKIĆI došli početkom 19 veka iz Hercegovine. Najstarije poreklo im je iz srpskog plemena Pipera u Crnoj Gori. Imaju rođake u okolini Bijelog Polja, bratstvo MANDŽUKE.

REBIĆI (REBA) katolici i pravoslavni, slave Lazarevu Subotu, srpski rod iz Hercegovine. Starinom su od pravoslavnih prezimenjaka čija starina je od bratstva KRIVOKAPIĆA-BATINIĆA, i kojih ima dosta naseljenih u pljevaljskom kraju. Oni koji su ostali u Hercegovini primili su islam i katoličanstvo. Starinom su od srpskog bratstva BATINIĆA-KRIVOKAPIĆA. Starinom su iz Hercegovine iz krajeva između Nikšića i Bileća, gde su formirani sredinom 16 veka, kada je počelo da slabi staro bratstvo Batinića i kada su u to bratstvo ženidbenim vezama ušla nekolika bratstvenika Krivokapića. U dalmatinsko selo Baljke su se doselili iz sela Baljaka kod Bileća. Srodni sa ostalima koji slave ovu slavu. Svi su ogranak velikog roda BATINIĆA-KRIVOKAPIĆA.

KOVAČI katolici i pravoslavni, žive u Šibeniku i zaleđu, doselili su iz Hercegovine od tamo brojnih srpskih bratstava sa ovim prezimenom. Kovača ima od bratstva Deretića, od bratstva Vujačića ili Kovačevića, od bratstva Radišića, i od bratstva Baćovića (Banovića).

Strana 6 od 14

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji