Košarka

Košarka (38)

Sedim ovde u ovom našem komšijskom dvorištu, evo i predivnog terena tu. Ponosim se što sam napravio ovu oazu, tu su dve godine odricanja. Ali, ja neću da uzmem loptu u ruku, a nisam je uzeo jedno 14 godina. Jer, kad god sam je uhvatio, uzbudio sam se i uznemirio. Želim da objasnim šta mi je oduzeto.

Bezbrižno detinjstvo i Titov pionir

Moj otac je u potrazi za poslom iz Bosne, odnosno Banjaluke, došao u Pljevlja, što u to vreme nije bilo uobičajeno. Pljevlja su za ono vreme bila lep, živahan gradić. Tako smo se tu rodili brat i ja. I kad pomislim na taj deo detinjstva, uvek mi prvo na pamet padne bezbrižnost. To što smo dobili od naših roditelja, vaspitanje, poštovanje starijih, drugih, zaista je neprocenjivo... A sport je bila nezaobilazna aktivnost, kao što danas lupaju po ovim telefonima. Sve do odlaska u Podgoricu nisam znao da li ću se baviti sportom.

Otac i majka su, kao i obe njihove familije, bili blagi ljudi. Otac je oduvek radio u drvnoj industriji, pa je dosta putovao. Sve je bilo uobičajeno, osim nekih detalja, kao kad ti neko okači maramu, stavi kapu i ti si Titov pionir. Svima nam je to bilo fascinantno. Ništa nije ukazivalo da će jedna stvar da postane deo tebe, da ti oduzme deo života, a to je politika, nažalost.

Sećam se, bio sam treći razred, oboleo sam od žutice i odveli su me u bolnicu na mesec dana. To je bio period teške zime, a Pljevlja su poznata po surovim hladnoćama. I meni padne na pamet da u pidžami i papučama po velikom snegu zapalim kući. Mislio sam da je to super i očekivao da mi se roditelji obraduju, ali nije baš bilo tako. To su bili sitni nestašluci i opet se vraćamo na tu bezbrižnost u gradu gde se poštovao čovek pored tebe, komšija, svi su bili na neki način prijatelji. Negde su pazili jedni na druge.

Kakav stoni tenis, biću košarkaš!

Ćale je 1976. godine dobio posao u Podgorici, što se nije često dešavalo. Obično su pravoslavci išli za Beograd, a muslimani u Sarajevo. I to je bio verovatno najznačajniji period za mene jer sam ulazio u nove sfere. I sport nam je bio ogromna stavka u odrastanju van škole, a i u školi smo bili dobri, bio sam izvrstan đak. Uvek je tu bilo društvo, a igrao sam košarku, fudbal, odbojku, stoni tenis, sve gde su se sakupljali drugari. Bilo je malo terena, ali uvek smo pronalazili način da nam bude super. I vodilo se računa o fizičkom vaspitanju, profesori su obraćali pažnju, zapažali talente. Fascinantno je koliko je ta mreža u sportu, sprega škola i klubova, bila dobro postavljena. Nisam siguran da je to namerno tako napravljeno, ali bilo je logično i funkcionisalo je.

Ja sam zapravo po ceo dan igrao stoni tenis, ali i košarku. Negde sa 14 godina baš sam izrastao, a sećam se baš te godine kad sam bio na radnoj akciji, zapravo sam odlučio da stoni tenis neće biti moj primarni sport. I tada sam već bio okoreli basketaš, družio sam se sa starijim momcima koji su već trenirali. Za mene su tada pričali da sam ozbiljan talenat, šta god to značilo. I igrao sam sva živa takmičenja, školska, gradska, ma sve. Strašno sam to voleo i ništa mi nije smetalo, da li na betonu, u hali, bilo mi je važno samo da se igra. Kako su išle godine, dolazilo je više treninga i obaveza, pa škola više nije bila prioritet. Dva treninga dnevno i škola, to baš i ne ide.

Moj otac nije ni bio svestan da sam ja talenat, da igram nešto. Naši očevi se nama i nisu posebno bavili u ta vremena. Možda ne zvuči dobro ovo što ću da kažem, ali važan deo vaspitanja, pored porodice, imala je i ulica ili bolje rečeno društvo. Mislim da je tada za roditelje bilo lakše da usmere dete. Postojao je neki patern ponašanja i ako si iskočio iz toga, odmah bi bio prepoznat, možda ne izopšten, ali drugačiji. Tako i ćale do moje 18. godine nije bio svestan da sam neki košarkaš. A bio sam već juniorski reprezentativac one Jugoslavije, tri godine član Budućnosti, i to oho-ho u prvom timu. Tako da je ćale mučenik ostao u onom filmu „Ðe je sin?“ „Eno ga na pingpongu ili košarci...“. Jer u familijama majke i oca nikad nikog lopta u koleno nije udarila, a kamoli da su imali neka veća iskustva sa sportom. Otac je bio boem, u smislu kafane, rakijice... Pa mu prijatelj kaže: „Nije loš onaj tvoj mali“, a ćale u fazonu: „Nije loš, a u čemu?“ Interesantno, a za ovo vreme nepojmljivo.

Mi klinci umalo iz neznanja da ojadimo Cibonu

I tako sam postao zapažen igrajući za Budućnost i juniorsku reprezentaciju, tražili su me svi, najviše Cibona i Bosna. Tada je liga bila vrlo interesantna, sve ekipe koje su se borile za opstanak kod kuće su bile lavovi, a u gostima ozbiljni turisti. I ovi što su se borili za titulu, gubili su kod nas u Podgorici, u Čačku, Zadru... Tako prvak završi sa pet, šest poraza i to govori kakvo je prvenstvo bilo. Tako, dođe nam Cibona, s kojom smo uvek imali dobre odnose. Nama nije trebala pobeda, a njima jeste u borbi za titulu. Da se ne bi oni mučili, odlučeno je da se tu ne zapinje, ali mi mlađi za to nismo znali. Imao sam 16 godina, i počne utakmica, a ja i ovi moji što su imali po 17, 18... naprosto ih ojadimo. I bilo je gotovo da izgube, a onda stariji, koji su bili upoznati s dogovorom, to iznivelišu i Cibona pobedi. Hoću da kažem da su odnosi klubova bili odlični i bilo koji klinac iz Budućnosti bio je nagovaran i predodređen da ide prvenstveno u Zagreb, a u Beograd značajno manje.

Čuo sam za priču da su iz Cibone došli da gledaju trening Budućnosti i da izaberu jednog mladog igrača, a da su mene tada sklonili da me ne uzmu. Međutim, ne znam da li je to istina, ja bar nisam znao za to. Sa 18 godina otišao sam u Bosnu, ali tamo mi se nije svidelo. Ne grad ili promena sredine, već neke košarkaške stvari i vratio sam se u Podgoricu.

Slučajno sam došao u Partizan

To s Partizanom desilo se slučajno, sezona 1985/1986. bila je dobra za Budućnost. Tamo gde su nas svi otpisivali, mi napravimo istorijski uspeh. Završimo kao treći u ligi, što je bilo ogromno dostignuće za klub. Bilo je jasno da smo veliki doprinos dali i mi, mlađi igrači. Neki novi klinci, Luka Pavićević, ja... Nisam hteo da idem iz Budućnosti, što bi mi verovatno bila najveća greška. Ali, to je bio maksimum tog kluba, nisu ispoštovali ono što smo se dogovorili i ja na kraju odem u Partizan. Sudbina mi je tako namestila, bilo je logično da se sklonim i nastavim karijeru u velikom timu. I potrefilo se da dođu i Divac, Pecarski, Nakić, u ekipi su već bili Ðorđević, Obradović, Grbović, Savović... Mešavina iskustva i mladosti.

Beograd me nije opterećivao svojom veličinom jer je ceo moj svet bio sveden na deo oko Hale sportova. Živeo sam kod skvera na Novom Beogradu, hranili smo se u Putniku, a hala mi je bila na 200 metara od stana. Tako da sve vrtiš tu. Bilo je nostalgije, nije da nije, čak sam i krenuo da ispipavam da li da se vratim u Budućnost. I tako, hajde, odlučim da čujem šta otac misli.

„Nemaš đe da se vratiš“, bio je njegov odgovor, i to je rečenica koja mi je možda promenila život. Ne znam da li je on tada razumeo šta se dešavalo, ali mi je to ostalo upečatljivo.

Sve se promenilo kada sam postao kandidat za seniorsku reprezentaciju, a to je bio produkt onog što zovemo jugoslovenska škola košarke. Ta generacija 1966/1967. izbacila je grupu sjajnih momaka, njih 12, a verovatno imaš još 30 odličnih košarkaša, ali ne mogu svi da uđu u izbor. Tako da sam kroz jake utakmice te lige nadogradio sebe. A kad gledaš ovo danas, nerazuno je pričati, ali ne može da se shvati. Posebno što su tada sve bili naši klinci, tako je funkcionisao sistem.

Drugari za sva vremena

Tu smo Divac i ja poslali veliki prijatelji, hiljadu puta pričam s njim o tome kako smo odrastali u sličnim sredinama, u manjoj i ozbiljnoj nedođiji. Prijepolje i Pljevlja su na trideset kilometara. Mi smo bili istog ili vrlo sličnog vaspitanja. Različitih karaktera, ali identičnih životnih postulata. To tek u ovim godinama vidiš, pa pomisliš: „Jebote, da li su svi bili takvi?“ Nisu. Nas je izdvajala širina, a to je kompleksna priča.

Postoji niz anegdota koje nas čine takvima. Tu je i ona čuvena kada smo iz Zagreba sa priprema reprezentacije zbrisali za Beograd zbog tadašnjih devojaka, a sadašnjih supruga. Ćosić je bio divan trener i pedagog i sakupio nas je u Zagrebu, bio je zimski period. Trebalo je da idemo u Madrid i Pariz. I bukvalno noć pred put za Španiju napravimo pakleni plan, a u stvari je bila kretenska ideja. Došao čovek iz Beograda kolima, ostao da spava kod nas u hotelu, a mi uzmemo taj njegov auto i posle večere u deset sati uveče Sale, Diki i ja sednemo u kola, a niko ni vozačku nije imao. Tad je bio stari put za Beograd, čuvena „kocka“. I nekako stignemo, Sale i ja odemo kućama, a Vlade za Novi Sad, jer mu je tadašnja devojka, a sada žena, bila tamo. I zamisli, imali smo samo dva sata da provedemo s njima, Divac i manje. I odmah smo morali nazad. Jer, trebalo je da se pojavimo na doručku. I, hvala bogu, ništa nam se nije desilo.

Kako smo Divac i ja u kožnim jaknama upali kod kralja

A na tom Mekdonalds turniru u Španiji igrali smo protiv Boston Seltiksa, koje smo gledali samo na kasetama: Bird, Periš, Mekhejl, ma ludilo... I nama neko kaže da u Madridu mogu da se kupe super kožne jakne, veliki brojevi. Divac i ja imamo u džepu po 500 maraka i mislimo da smo najbogatiji na svetu. Kupimo iste jakne, ma mi smo najlepši Jugosloveni! Nakon turnira, kralj Španije Huan Karlos organizuje prijem za sve ekipe, a nas dvojica došli u tim kožnim jaknama. I tamo odmah naletimo na čuvenog Džulijusa Irvinga, a on u smokingu, ima mašnu. Do tog trenutka bili smo uvereni da smo najbolje odeveni likovi. Onda dečački shvatiš da nisi taj nivo. Rekoh:“ ‘Ajmo, Diki, eno ga parkić iza, da zapalimo po jednu“. Tad nisam ni sanjao da ću za godinu dana postati deo te NBA lige, ma kakvi... Pa odlazak Dražena u Real te godine za nas je bio - vau!

I ubrzo se neke stvari otvore i eto mene u Americi. Veruj, bila je to naučna fantastika. Ali opet dolazimo do toga da ti neke sitnice žigošu život. Greg Popović je tada bio pomoćni trener u San Antoniju i on je uvek imao tu širinu. Oni su tada čuli za nekog Dražena, nekog Divca, za naš talentovani tim Jugoslavije. Tako nas je gledao na nekom turniru u Minhenu i iz nekog razloga ja mu se svidim. A ja engleski - nič! On nabada ruski i cela priča oko odlaska u San Antonio desila se u naredna dva meseca. On mene pita preko nekog da li bi došao, a ja ne mogu da beknem, ma kakav odlazak, kuda, šta... Međutim, za dva meseca sa plaže u Bečićima, bukvalno sa basketa sa Lukom Pavićevićem odem na avion za San Antonio. Sletim tamo i da nije došao po mene, mogao sam ladno da ostanem na aerodromu. Primi me Greg u svoju kuću, više od mesec dana sam bio kod njih. On je preuzeo obavezu prema nekom detetu, a ne prema košarkašu. Greg je superpozitivan dasa. Posle tri dana potpišem ugovor i odmah u Los Anđeles, tamo se igrala letnja liga. I tad ukapiram gde sam, u tri lepe... Hodam za nekim tamnoputim momcima, oni pričaju, ne razumem ih ništa. Zaj..ano.

Mi smo preteča moderne košarke

Nažalost, tamo nisam dobio šansu. A mogao sam da igram, nema sumnje. I volim da se šalim s Gregom, kažem mu da sam njegov jedini neuspeli eksperiment u košarci. Onda shvataš hijerarhijski kako sve to funkcioniše. Nije to meni previše krivo, dešavale su se i mnoge lepe stvari, a najdivnija je moj odnos sa Gregom. Tek kad sam se vratio u Partizan, shvatio sam šta mi je ta godina treniranja tamo donela u igračkom smislu. Smatram da je naša generacija bila prva koja je mogla da igra super u NBA, na kraju krajeva Divac, pa i Dražen kasnije, to su pokazali. Tako da su i tamo videli da postoji košarkaša i negde drugde i svi kažu da smo mi najviše doprineli otvaranju lige prema internacionalcima. Takođe, naša generacija je bila preteča moderne košarke, jer su neki visoki momci poput Kukoča i mene, na primer, mogli da urade više od dve stvari na terenu.

Potrefilo se da kasnije odem u Grčku. Trebalo je da završim u Španiji, a Partizan je tada tražio nenormalan novac za mene, mislim milion dolara. Olimpijakos je bio jedini klub koji je mogao da plati. Ja sam bio u fazonu, kakva Grčka, gde ću dole... Olimpijakos posle 17 godina progleda, strašna liga. Košarka je tih godina doživela ekspanziju u Grčkoj. Dobro sam trenirao i igrao, a Grci su takvi da strašno vole sport i to osećaš svakog dana, bilo gde da kreneš. Taj moj rekord od 54 poena stoji i dan-danas i ne verujem da će biti oboren.

Imao sam verovatno najveći bonus za osvajanje titule šampiona Evrope u istoriji. Radilo se o milion dolara i onda se to svelo na moja dva odlučujuća penala protiv Huventuda u finalu u Tel Avivu. Dominatni smo bili tokom sezone i taj fajnal-fora je samo trebalo da bude pokazivanje naše moći. I desi se nešto što se desi jednom u stotinu utakmica. Nisi mogao, brate, da pogodiš. Ja sam cele te sezone imao problem s penalima, sudbina mi odredi da pored svih uspona šutnem ta dva odlučujuća. I promašim. Stvar je u tome što sam već imao problem s rukom i nisam mogao da uzmem loptu kako treba. Danas mi je jasno zašto.

Nakon toga je bilo očigledno da ću teško ostati na Pireju. I pojavi se Panatinaikos, činilo se da nisam imao neki izbor, a malo je proradio i inat. I moram da kažem da je bila baš dobra sezona, igralo se u maloj simpatičnoj hali na Glifadi. Ne znam da li smo u njoj izgubili neki meč. Bio sam u timu sa Stojkom Vrankovićem, lepo smo se družili. Prvenstvo nam je izmaklo za jedan šut. I u Panionisu sam igrao dobro, ušli smo u Kup šampiona, to je bio ogroman uspeh za klub. Poštovali su me Grci, a za to je, pored košarke, zaslužno i ono što sam doneo iz Pljevalja.

Zbog sportskih sankcija i sad osećam bes i mržnju

Ta 1995, i sve što se dešavalo oko Prvenstva Evrope i nakon njega, zaista je nešto jedinstveno. Mi smo bili strahovita generacija. Nažalost, kad smo se zahuktali, kad smo osvojili dva evropska i jedno svetsko prvenstvo, brutalno su nas prekinuli. Puj, pike, ne važi. A prethodno smo ozbiljno čistili rivale u finalima. Zamisli, najstariji je bio Dražen sa 27, ja sam imao 25, a ostali su bili mlađi, a nadolaze Ðorđević i Danilović... Jasno je da bi preslišavali sve narednih pet godina i verovatno bi nam najznačajnija i najteža utakmica bila samo finale Olimpijskih igara. Mnogo me to tada pogodilo, a sad izazva kod mene ozbiljan bes i mržnju. Posebno kad se politika umeša u nešto gde joj nije mesto. A i ta ‘95. i nije trebalo da se desi, bio je to sticaj okolnosti. U tvojoj zemlji se dešava sve najgore i to tako traje godinama. I desi se taj spontani doček koji do tada nije viđen. Nama je još u avionu pilot rekao: „Momci, ima dosta ljudi koji vas čekaju“. Ma koji ljudi, šta... Ne možeš da povežeš. I dobro da je ostala ta terasa, da slavimo naše momke. Jer sport je relativna stvar. Mnogo kratko traje i stvori ti pogrešnu životnu percepciju.

To oko mojih zdravstvenih problema i nije neka priča. Evo, ovako: sedim ovde u ovom mom dvorištu, ima ovde i ovaj predivan teren tu. Ponosim se što sam ga napravio, tu su dve godine odricanja. Ali, ja neću da uzmem loptu u ruku, a nisam je uzeo jedno 14 godina. Jer kad god sam je uzeo, uzbudio sam se i uznemirio. Želim da objasnim šta mi je oduzeto. A svaki put kada sam pokušao da budem deo onoga što mi je obeležilo život, bude pec, pec, stezanje u grudima i završim u bolnici. Da li je to stvarno stanje ili tolika uzbuđenost... Svaki put kad treba da uzmem loptu, da je dam nekom drugom, taj osećaj je bio poseban. Zato neću, ni slučajno. Tu me negde Bog kaznio zbog nečega. Ne znam zbog čega. Ne mislim da je to bila neka nemarnost, način života. Meni se tako desilo. Otac, majka i brat preminuli su od srčanih problema i onda sam shvatio, doduše ne na vreme, da je genetika imala velikog uticaja.

Tako da je i ono promašivanje penala bilo deo toga. Nedovoljno sam se bavio stvarima koje su bile izuzetno važne. Pa iz univerzalnosti u košarkaškom smislu prevaziđeš to da jedna ruka ne funkcioniše kako treba. Onda sam uradio neke testove na savet jedne divne žene. I tad shvatiš da nije sve do tebe. Nešto jeste, cigarete, na primer. Pa ja sam počeo da pušim sa 13 godina i nikad do danas nisam prestao. Zapravo, bio sam na elektronskim cigaretama jedno vreme, a kad sam ostao bez njih, vratio sam se na prave, zapalio sam je posle pet minuta. To što ih nisam ostavio najveća je moja greška kao sportiste i živog bića, ali ono što se nije desilo, možeš samo da sanjaš. Ko zna, možda bih bio 30 odsto bolji.

Caruju egoizam i sebičluk

Na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu 2005, gde sam bio deo reprezentacije sa Željkom, shvatio sam da su se stvari strašno promenile. Kodeksi ponašanja moje ili nekih ranijih generacija više nisu postojali. Bilo mi je jasno da su sebičnost, egoizam i nedostatak širine uzeli toliko maha da će to biti percepcija svega što dolazi. Uz veliko razočaranje, naravno. Oni su prvi koji su igrali kod kuće još od Zagreba 1989. Pa da su na rukama trčali, trebalo je da ga osvoje. Tako da mi se to ništa nije svidelo i bilo je evidentno da se ne vidim u košarci. Posebno me nervira i to što sam dao hiljadu intervjua vezanih za košarku, i zaista pričam iz srca i s najboljom namerom, ali niko te ne čuje. Kao, super je to, ali mi idemo dalje, a to dalje je loš pravac.

Pokušao sam da ulažem u Srbiju, ali nije išlo. Ne smatram da je to plod uticaja spoljašnjih faktora, što se obično dešava. Ne, jednostavno nisam bio dorastao bavljenju biznisom na ovim prostorima u tom trenutku. I dobro je to što se tada desilo, najmanja je šteta. A bila je dobra ideja. Ipak, značajno mi je pomoglo da shvatim neke stvari. Ja sam u principu magaloman, volim velike zvučnike, velike automobile, a i to je bio veliki projekat. A tome treba da dorasteš. Muzikom sam se bavio 30 godina, košarkom isto, a biznisom godinu i po.

Bogdan Bogdanović vratio se sa Mundobasketa kući, a mama se potrudila da mu priredi prvorazredno iznenađenje.

Nisu mogli da dočekaju košarkaši Srbije povratak kući, Stefan Jović je čak zavapio na aerodromu, a Bogdanu je mama vratila osmeh, pa je i zaboravio na umor od dugog puta.

Kod kuće, Bogija su čekali spremni baloni koji su simbolizovali broj koševa, pošto je as Sakramenta najbolji strelac turnira sa 183 poena.

Ujedno, Bogdanović je u petorci turnira i ima za čime da žali - da je sve krenulo protiv Španije drugim tokom, verovatno bi bio dočekan i kao MVP.

Inače, po dolasku, Bogdanović i nije delovao baš raspoloženo, a bilo je reči o atmosferi u timu.

Selektor srpske košarkaške reprezentacije Aleksandar Sale Đorđević čini srpsku naciju ponosnom posle svih pobeda na SP u Kini. Sale Đorđević izrasta u fenomenalnog trenera, a o njegovom privatnom životu se malo zna. 

Sale je već 22 godine u srećnom braku sa suprugom Sekom s kojom ima dve ćerke koje Đorđević smatra svojim najvećim životnim uspehom.

Tara i Tesa Đorđević se, za razliku od dece brojnih javnih ličnosti, ne eksponiraju javno, već žive poput svojih vršnjakinja. Aktivne su na društvenim mrežama, gde često objavljuju i zajedničke fotografije, a kako izgledaju naslednice selektora košarkaške reprezentacije Srbije pogledajte u nastavku.

Starija, Tara, prema mišljenju mnogih veoma liči na Saleta, dok mlađa, Tesa podseća na mamu Seku.

Na jednoj od pauza između četvrtina u VTB ligi, atraktivne igračice su izašle na parket i izvele svoj performans

Ruskinje su poznate kao vatrene žene...

Na jednoj od pauza između četvrtina u VTB ligi, atraktivne igračice su izašle na parket i izvele svoj performans.

To ne bi bilo ništa čudno da njihov nastup nije izgledao kao uvod u film za odrasle, a navijači na tribinama su sa oduševljenjem pratili svaki njihov pokret koji izvode.

Pogledajte sami:

a

Srpski košarkaš Marko Jarić uživa u vezi sa svojom devojkom Boni Mjuler i odlično se provode na letovanju u Crnoj Gori.

View this post on Instagram

Being your own photographer ??‍♀️

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

Nekadašnji suprug Adriane Lime oduvek je bio veliki zavodnik i svetske lepotice nikako nisu mogle da mu odole, a poslednja koja mu nije odolela jeste atraktivna brineta.

Inače, ovaj par je u vezi oko godinu i po dana, ali je bivši košarkaški reprezentativac dugo i uspešno krio njen identitet od znatiželjne javnosti.

View this post on Instagram

Skin feeling flawless because of @bodydetails ?

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

Ipak, u martu ove godine se otkrio fotografijom na Instagramu, kada je objavio kako se drže za ruke, iako se ne vidi njeno lice.

View this post on Instagram

?

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

Međutim, ubrzo se saznalo da je bivšeg muža Adriane Lime osvojila američka manekenka, o kojoj Jarić nije želeo da se priča kako bi sačuvao svoju privatnost.

Međutim, svoju ljubav sada ne kriju, pošto zajedno letuju u jednom od najluksuznijih hotela u Crnoj Gori i to zajedno sa njegovom decom iz braka sa Adrijanom Limom.

Kako se piše u medijima, njegove ćerke Valentina i Sijena su lepo prihvatile tatinu novu devojku.

View this post on Instagram

How I walk to my refrigerator

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

Međutim, navodno njegova majka nije baš najzadovoljnija potencijalnom snajkom i to ne krije, pa se i tokom letovanja može primetiti da se njih dve ne slažu najbolje.

View this post on Instagram

This is the most genuine face to describe how I feel ?Venice you are a fairly tale. @kowatches

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

I just want to be a mermaid plz ??‍♀️

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

@honeybirdette

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

Sleepy ?

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

Dreamy with @kowatches

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

View this post on Instagram

@gonzalofeophoto

A post shared by Bonnie Mueller (@bonniejanina) on

a

Legendarni Predrag Stojaković drži se dalje od medija, nije toliko aktivan ni na društvenmim mrežama, ali kada se javi onda napravi pravi dar mar

Proslavljeni srpski košarkaš je na Instagramu objavio fotografiju koja je šokirala njegove fanove, ali u pozitivnom smislu. 

Jedan je od najboljih evropskih igrača u istoriji - svetski i evropski šampion oduševio je sve kada je na društvenim mrežama postavio fotke na kojima obavlja seoske poslove. 

Na jednoj fotografiji Stojaković vozi traktor, dok je na drugoj uslikan dok čuva ovce.

- Ljudi iz grada to ne razumeju - napisao je srpski as, asistent generalnog menadžera Sakramenta.

Odluka mladog podgoričkog košarkaša Andrije Vukovića da odbije pozive Košarkaškog saveza Crne Gore i igra za nacionalne selekcije Srbije izazvala je buru u košarkaškom svetu, a njegov otac Vladimir u  razgovoru za Kurir kaže, da je sve što se dešava pokazalo da su Vukovići kao porodica doneli ispravnu odluku.

Na početku razgovora pitamo, gde je zapravo problem?

- Problem je što Košarkaški savez Crne Gore ne želi da izda potvrdu da Andrija nije igra za kadetsku reprezentaciju te zemlje. Umesto da to urade, oni su nastavili da šalju pozive za pionirsku i kadetsku selekciju. Mi smo to odbijali, kao što nismo prihvatili ni državnu stipendiju, koja im je bila jedan od aduta. Sve smo to odbili jer je Andrija odlučio, a ja želim da ispoštujem tu njegovu odluku - kaže Vladimi

Kada ste odluku sina saopštili ljudima u KS Crne Gore?

- Ima više od pola godine. I nismo to uradili samo Andrija i ja kao njegov otac. O odluci koju smo doneli obavestio ih je i Košarkaški savez Srbije. Iz Beograda je stigao zahtev da se Andriji izda potrebna dokumentacija. Onda su krenule priče da im Srbija otima decu? Andrija nije njihovo dete. Moje je! A meni je važno da ispoštujem njegovu odluku. To ću uraditi i spreman sam na sve, posebno što sam ljudima iz KSCG poručio da smo ih kao porodica prezreli!

Da se razumemo. Ja nisam hteo nikoga da lažem. Da pričam da smo na putu, a da dete trenira sa reprezentacijom Srbije. Nismo mi kriminalci. Rekli smo im na vrerme, baš zato što je odluka zahtevala određene poteze.

Šta sada?

- Videćemo, oni su poručili da su spremni na borbu. I mi smo, jer se radi o sreći našeg deteta. Koje je rođeno u srpskoj porodici i koje sam ja zajedno sa njegovom majkom zadojio srpstvom. Ne dam da ga truju, Dukljani! Nama Srbima iz Crne Gore prvo su oteli državu, pa pismo, otimaju crkvu! Sad hoće i decu! E ne dam! Moje dete će igrati za Srbiju jer to želi! Po cenu da pauzira, dok se problemi ne reše neće više igrati za Crnu Goru niti ići na treninge Budućnosti. A oni nama kao porodici ne mogu ništa. Ratom koji vode protiv Andrije samo su nam pokazali da smo doneli pravu odluku.

Legenda srpske i jugoslovenske košarke Žarko Paspalj bio je gost Blic plusa, gde je ispriačo jednu anegdotu o Evropskom prvenstvu u Atini 1995. godine i “komšijama”.

– Kad smo stigli u hotel, bilo je popodne ili predveče, ušli smo u veliku salu gde nije bilo nikog. U jednom ćošku sedeli su košarkaši Hrvatske, a neko od nas je rekao “Evo našeg B tima”. To se kasnije ispostavilo tačnim. Jugoslavija je uzela zlato, a Hrvatska bronzu – rekao je Žarko Paspalj uz nadu da se “komšije” neće naljutiti.

Žarko Paspalj je započeo svoju karijeru polovinom 80ih u Budućnosti, u to vreme malom klubu koji je služio kao rasadnik talenata za veće klubove kao što su Partizan, Cibona, Jugoplastika, Crvena zvezda i Bosna.

Pošto je često bila u opasnosti da ispadne iz prve lige, Budućnost se ponekad nije oslanjala samo na svoje kvalitete. Po nepotvrđenoj priči sa početka 80ih, kada je Paspalj bio junior, Cibona je došla u Titograd na ligašku utakmicu koja je bila beznačajna za nju, ali presudna za nade Budućnosti za opstanak u najjačoj ligi. Dalje se tvrdi da su se dve strane sporazumele da se dopusti domaćem timu da pobedi, dok će zauzvrat Cibonini ljudi moći da gledaju treninge juniora Budućnosti i uzeti bilo kog igrača koji im se dopadne. Znajući da je Paspalj bio najbolji mladi igrač i igrač koji će uskoro mnogo vredeti, uprava Budućnosti mu nije dozvolilo da trenira nekoliko dana, što je značilo da ga Cibona nikada nije videla i da je odabrala drugog igrača.

Nedugo posle toga Paspalj je ušao u prvi tim, značajno doprinevši trećem mestu Budućnosti u sezoni 1985/86 i polufinalu u kom će izgubiti od potonjeg šampiona Zadra.

Tokom leta 1986. Budućnost je prodala Paspalja Partizanu. Vlade Divac, još jedna buduća zvezda, je takođe tog leta prešao u Partizan. Zajedno sa mladim Sašom Đorđevićem i već dokazanim igračima Milenkom Savovićem i Goranom Grbovićem, Partizan je osvojio prvenstvo pobedom u finalu nad Crvenom zvezdom. Paspalj je igrao dovoljno dobro da bi privukao pažnju nacionalnog tima koji je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1987. u Atini. Sledeće 1988. godine, Paspalj je igrao veću ulogu u timu koji je poražen u finalu Olimpijskih igara 1988. od Sovjetskog Saveza i skrenuo pažnju na sebe kao potencijalnu zvezdz igrajući sa Partizanom na Mekdonalds Openu.

1989. Paspalj je postao jedan od prvih evropskih igrača koji je prešao u NBA ligu, pridruživši se San Antonio Sparsima. Međutim, ovaj potez nije bio uspešan i on je nastupio u samo 28 utakmica, postigavši ukupno 72 poena (2,5 po utakmici) za ukupno 181 minut igre.

Paspalj se 1990. vratio u Jugoslaviju i u Partizan. Tu je postao najbolji strelac lige i predvodio je tim, zajedno sa Đorđevićem i Danilovićem, do final plej-ofa, ali je Pop 84 i bez Dina Rađe bio prejak. I pored svega toga, ukupan učinak u sezoni je obezbedio Paspalju dobro plaćen prelazak u grčki Olimpijakos u leto 1991.

U sezoni 1991/92. Paspalj je skoro sam predvodio Olimpijakos, tim koji je prethodne sezone bio osmi, do finala protiv solunskog PAOKa. Paspalj je postizao prosečno 32 poena i bio je proglašen za najkorisnijeg igrača lige. Međutim, PAOK je savladao Olimpijakos, a Paspalju je uskraćena šansa da učestvuje na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni zbog sankcija koje su uvedene SR Jugoslaviji.

U drugoj sezoni u Olimpijakosu, Paspalj je iskoristio osnažen tim i osvojio je prvenstvo Grčke, savladavši ljutog rivala Panatinaikos u kontroverznoj finalnoj seriji. Paspalj je postizao prosečno 25 poena po utakmici, ali je koštao svoj tim fajnal-fora Evrolige kada je nagazio na liniju u poslednjim sekundama odlučujuće utakmice protiv francuskog Limoža.

U sezoni 1993/94. Olimpijakos je osvojio duplu krunu u Grčkoj. Međutim, Paspaljeve šuterske statistike su te godine značajno opale dok je on postajao igrač koji sve više greši. Njegov šut sa linije slobodnih bacanja je pao sa 86% na manje od 50% i ovo je dovelo do traumatičnog iskustva na fajnal-foru Evrolige u Tel Avivu aprila 1994, kada je Paspalj promašio odlučujuće slobodno bacanje četiri sekunde pre kraja u porazu Olimpijakosa 59-57 od španskog Huventuda. Paspalj je utakmicu završio sa 15 poena sa 3 pogođena slobodna bacanja iz 10 pokušaja, a kasnije je priznao grčkoj televiziji da je znao da će promašiti pre nego što je šutirao. Ova mentalna blokada će mučiti Paspalja do kraja igračke karijere. Ono je transformisalo jednog od najboljih evropskih šutera u krilo koje se oslanjalo na svoje iskustvo, lukavstvo i veštinu da se probije kroz protivničku odbranu.

Kapiten naše košarkaške reprezentacije Miloš Teodosić i Jelisaveta Oraščanin, nedavno su dobili dete, a mi bi se sada prisetili svih Teovih bivših ljubavi

Miloš je, što verujemo da pojedini od vas i pamte, jer dugo je trajalo, bio sa Dačinom sadašnjom devojkom odbojkašicom Majom Ognjenović.

Miloš i Maja raskinuli su 2013. godine kada su shvatili da viđanje od po nekoliko puta godišnje nije dovoljno za ozbiljan odnos.

Njih dvoje su počeli da se zabavljaju još 2008. godine, a verili su se 2010. U to vreme oboje su igrali u Olimpijakosu, ali je kasnije Miloš otišao u Moskvu, a Maja u Berlin.

Spekulisalo se da se Teo u međuvremenu bacao na manekenku Jelenu Kuveljić i da je ona navela Miloša da ostavi svoju dugogodišnju devojku Maju.

Uprkos tome što su kao razlog za to što se četvorogodišnja ljubav ugasila naveli „udaljenost zbog sportskih obaveza“, bila su govorkanja da Maja nije želela da pređe preko još jedne Miloševe prevare.

U isto to vreme, pričalo se i da je bivša modelsica Ivana Stamenković Sindi odlepila za najboljim košarkašem Evrope!

Kako je pisao jedan beogradski list, ona je navodno doputovala za njim u Litvaniju, gde je naš košarkaš boravio zbog Evropskog prvenstva u basketu.

Sindi je spakovala kofere i krenula kod Teodosića sa kojim se, kako se pričalo, povremeno viđala. I sve bi bilo idealno, da za ovu informaciju nije saznala Teodosićeva zvanična devojka Maja.

Neko je navodno javio Teu da mu stiže lepša polovina i kada je Ivana to čula, odmah je spakovala stvari i uputila se za Beograd.

Teo je bio u vezi i sa našom poznatom voditeljkom Sofijom Rajović koju je upoznao u Madridu, gde je ona bodrila našu reperezentaciju, pa je nakon toga počelo druženje.

Lepotica je slavila sa našima na jednom beogradskom splavu, a Miloš joj se čitavo veče nabacivao.

Sofija je i posle par meseci na svom Instagram profilu objavila fotografiju na kojoj je naš košarkaš grli, a ona je potpisala sliku sa jednostavnim #mi.

Kada je imao 16 godina nije maštao da još poraste i da bude „Kengur”, kao u kultnom srpskom filmu, snimljenom bezmalo pre deceniju.

Bilo mu je sasvim dovoljno dobro i sa nešto manje od „dva i po metra” u njegovom drugom rodnom gradu, kako naziva Vršac. Boban Marjanović, istini za volju, nije ni tada, a još manje u vreme sadašnje, imao barem nekog košarkaškog idola, s obzirom na to da je već uveliko raskrstio sa dilemama kojom će sportskom stazom poći.

- Nikada nisam tako razmišljao, sviđa mi se ovaj ili onaj... Ako je baš potrebno, mogu da izmislim - ne silazi sa lica širok osmeh (ne)obično visokog (221) reprezentativnog centra beogradske Mega Vizure, koga je crnogorski kolega Slavko Vraneš (Metalac) za „tričavih” devet santimetara onemogućio da ponese epitet „naj” u domaćoj elitnoj ligi.

Ćaskajući o svemu pomalo, neobavezno sa i za basket okolnosti ekstremno visokim momkom, na pamet pada Arvidas Sabonis, sovjetsko - litvanski čudesni centar, nebu pod oblake, za koga će uvek biti mesta na večitoj listi, ne sa više od desetak imena...

- On je bio ludilo! Nema košarkaša, bez obzira na poziciju, koji ne bi poželeo dobar deo njegove karijere - ne ostaje ravnodušan 25-godišnji Marjanović.

Ali, ni sagovornik u tekućoj sezoni, posle već pomalo davnog perioda kada je bio „veliko čudo od klinca”, ne može da se požali... Samo da kucnemo o nešto tvrdo. Ludo dobra, ma odlična sezona u „maloj” Megi, koja je u Superligi uzela svima meru, osim crno-belima. A Marjanović je u najozbiljnijoj konkurenciji za naslov najkorisnijeg igrača prvenstva.

- Da imam deset godina više, konstatovali bi: „Evo ga, druga mladost”. A nije, još je ona „prva”, samo da se ovako nastavi.

Znači, magnet za gledanje?

- Kako samo bulje, ma zbog visine, čak i u Beogradu, mada većini brzo prođe kroz glavu da sam košarkaš –ističe Marjanović za “Sport”.

Nije valjda samo zbog toga?

- Prepoznaju me klinci koji vole basket, ponekad podelim i neki autogram - skromno će Marjanović.

A kada je 1988. stigao na svet u zaječarskom porodilištu, nije mnogo „obećavao”.

- Bio sam samo krupna beba, ali ništa mnogo preko standarda. 54 santimetara dugačak i 4.300 kg težak. Roditelji su uobičajene visine, kao i četiri godine starija sestra, koja čak pre spada u niže osobe.

Ipak, da krv nije voda, dokaz se nađe u nešto daljoj prošlosti.

- Čuo sam priču o pradedi, sa tatine strane, koji je bio izuzetno krupan, ne toliko visok, čovek. U boljevačkom kraju, gde sam odrastao, i dan danas pričaju da nisu mogli da mu pronađu opanak, koji bi mu bio taman.

Marjanović za razliku od pretka i uprkos visini, dužinom stopala ne bode oči.

- Sada je skoro uobičajeno da iole visoki muškarci nose 46, 47, pa moj 53 i nije strašan. Za patike nema problema, a kada poželim neku vrstu cipele, naručim preko interneta. Uopšte se ne patim da tražim po radnjama.

U njegovom slučaju ni garderoba nije problem, ako se izuzmu farmerke.

- Ne nosim džins, dobar deo dana provedem u sportskoj opremi, pogotovo u „punoj” sezoni kada se dva puta dnevno trenira. Odelo mi šije po meri čačanski „Tifani”, vezu mi je pronašao još Marko Ivanović, dok sam igrao, a on bio direktor u bivšem Hemofarmu.

Upravo pomenuti klub je lansirao klinca iz Boljevca i zauvek zauzeo mesto u srcu.

- U Vršcu i danas imam više prijatelja nego u gradu iz kojeg sam se otisnuo u veliki košarkaški svet. To je poseban osećaj, koji se nikada neće promeniti.

Kao i navika da često skokne do boljevačkog roditeljskog doma, pogotovo otkada se pre dve godine vratio u Srbiju.

- Sa mojim Vukom, kome nedostaje još koji mesec do pune dve godine, svaki slobodan trenutak koristim da skoknem do mesta gde sam odrastao, završio osnovnu školu...

Mesto u istočnoj Srbiji nalazi se u podnožju Rtnja, koji je krajem prošle godine bio jedna od najidealnijih destinacija u slučaju famoznog smaka sveta, i to na svetskom nivou. Ali, ako odbacimo unosne globalne marketinške prodaje magle, čajevi, od onog „muškog” do uobičajenih lekovitih, nadaleko prelaze srpske granice.

- U čajeve se ne razumem, niti ih nešto konzumiram, ali ima „nešto” u toj planini. Nažalost, nikada nisam krstario Rtnjem. Pa nisam imao vremena od košarke, ni kada sam počinjao, a tek sada...

Ali, kada se Boban uželi domaće kuhinje, nađe vremena da stigne barem podno Rtnja.

- Od mame Smilje samo tražim štrudlu sa džemom, nisam se promenio još od doba kada sam bio mali. Mogu i paprike punjene sirom, meso nije obavezno. To najbolje zna baka Bina, koja me uvek čeka sa „crnim” klot pasuljem. Volim čorbasta jela, a tada mi je meso višak.

I bez proteina, izgleda, može da se poraste do odličnog košarkaša.

- Kada nisam u Boljevcu, obožavam italijansku kuhinju, najčešće paste, pa još u novobeogradskom „Vapianu”... Supruga Milica ne deli baš moje oduševljenje, ali se solidariše...

Ipak, jedan običan dan u životu Bobana Marjanovića bio bi mnogo siromašniji da nije jednog malog Vuka...

- Imam duplu dozu treninga, u dvorani, pa kod kuće, taman posla da se žalim. Stigao sam da naučim da ga presvučem, okupam, a tek šetnje i osmesi... Sad je najslađi i neponovljiv - završava Boban Marjanović o nasledniku, koji još nije gledao tatu uživo na utakmici. Biće prilike...

Strana 1 od 3

Preporuka za čitanje

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji