Zanimljivo je da tradicija u vaterpolu nalaže da se selektor posle osvajanja neke titule baci u vodu sa igračima.

"Nervira me to što je svima više zanimljivo pitanje zbog čega nisam skočio u bazen, nego što pišu o momcima koji nam godinama donose veliku radost. E takvo nepoštovanje ne mogu da shvatim", rekao je u jednom Dejan Savić.

Ipak, i posle tri titule (dva Evropska i jedno Svetsko prvenstvo) igrači nisu uspeli da ubace Savića u vodu, niti je on to radio (podsetimo bivši selektor Dejan Udovičić je uvek skakao u vodu)

Posle osvajanja Svetskog prvenstav 2015. godine pitali smo Savića zašto ne skače u vodu i kada će to da uradi.

– Ima vremena za to, još je rano. Biće prilike – rekao je Savić

Do dana danas važi priča kako nikada nije uskočio u bazen.

Međutim slika na narednoj strani pokazuje drugačije. 

Pogledajte sami, da li je to Dejan Savić u odelu ubačen u bazen?

Iako im nije posao da ih nalaze, on i momci koje vodi nisu bez ideja o tome kako stati na put velikoj disproporciji između ulaganja u reprezentaciju i klubove.
„Ljudi iz vaterpola, između ostalih i ja, skreću pažnju na celokupnu situaciju, apeluju za pomoć i daju sebi za pravo da pričaju o kategorizaciji klubova. Prvo bi trebalo rangirati sportove po nacionalnoj važnosti, u trajanju olimpijskog ciklusa, a onda kategorizovati klubove u svakom od njih, s ciljem krajnjeg rezultata. Pa na kraju, na osnovu toga, deliti sredstva“.

Nekada i sam vrhunski vaterpolista, s rekordnim brojem nastupa za državnim tim, Savić zna šta priča i kada govori o važnosti ranog usmeravanja klinaca na sport.
„Nužno je ozbiljno vratiti sportske aktivnosti u škole, jer primarna selekcija treba da kreće od malih nogu. Kao nekada. Ja nisam selektor vaterpolo reprezentacije, kao što mi se zove radno mesto, zato što su to već selektirani igrači. Samo sam trener ljudima koje su „probrali“ i oblikovali, prvo, njihovi nastavnici fizičkog vaspitanja, a posle i treneri mlađih kategorija. Oni su pravi selektori“.

Vidite li sebe u društvu velikana kao što u Željko Obradović, Duda Ivković ili Pep Gvardiola? Rezultati vam daju pravo na to.
"Nažalost, ne. Ne zbog toga što tako nešto ne želim, nego što je reč o mnogo velikim stručnjacima. Nije da su nedostižni, ali su ozbiljne trenerske zvezde i smatram da je potrebno još mnogo rada da bi se njih dvojica dostigli. Gvardiolu ne računam, on nije naš. Duda i Željko su žive legende i ljudi koji su mnogo toga dali. Tek sad vidim i koliko trenerski posao oduzima"

Ako nam je, kao zemlji, Evropska unija u svemu uzor, onda bi odnos jedne od njenih članica prema vaterpolu, sa istom trofejnom tradicijom kao Srbija u tom sportu, mogao biti ideja vodilja u rešavanju problema na toliko urušenoj klupskoj sceni da ekipe neretko rade u hladnoj vodi, termine za trening dele s rekreativcima, plate i premije nisu ni na nivou prosečnih mesečnih zarada u državi, zbog nemaštine se odlažu pripreme, a navijači skupljaju dobrovoljne priloge za odlazak na evropske utakmice.
„Model postoji i već neko vreme se uspešno primenjuje u Mađarskoj. Pošto vidim da imamo dobru saradnju s našim komšijama predlažem odgovornima da se makar u neformalnim razgovorima raspitaju za pomenuto rešenje i urade copy/paste istog. Naravno, prilagođenog ekonomskim prilikama u Srbiji“.

To što sveže penzionisani reprezentativci Živko Gocić i Slobodan Nikić i njihovi saborci godinama uspevaju da se ne utope u moru problema ne znači da njihovi naslednici mogu unedogled da preplivavaju posledice propasti klubova, sa čijih bi „proizvodnih traka“ stalno trebalo da se izbacuju osvajači medalja.

„Ova reprezentacija, pri čemu ne mislim samo na trinaestoricu osvajača poslednjeg zlata nego na širi spisak sa 18 igrača, ima samo jednog momka iz domaće lige, što je ogroman hendikep. Iz dva razloga. Zbog toga smo u neravnopravnom položaju u odnosu na Italiju, Grčku i Mađarsku, čiji se svi ili skoro svi reprezentativci nalaze u njihovim nacionalnim prvenstvima. U isto vreme, mladi srpski igrači, kroz naše klubove, nemaju uz koga da stasavaju i stvaraju sebi lažnu sliku da su „zasluženo“ i uz malo truda došli do prvog tima“.

Koliko je teško pronaći novu motivaciju posle toliko trofeja u igračkoj i trenerskoj karijeri?
"Da bi radio bilo šta u životu, moraš da utvrdiš cilj. A motiv... To je stvar koja se uči ili se godinama stvara. Večito sam imao motivaciju kao igrač, a to sam preneo i na trenerski posao. Ako ne možeš da je pronađeš, nemoj ni čim da se baviš. Lezi u krevet i ćuti"

Nazivali su je čudom od deteta, prognozirali joj blistavu karijeru, predviđali zvezdani put. Sve prognoze su se obistinile. Bila je teniserka koja je imala neprikosnoven dvoručni forhend i bekhend. Bila je igračica koja je pregršt mečeva dobijala lomljenjem protivnica fantastičnom teniskom inteligencijom i milimetarski preciznim udarcima. Bila je teniserka koja je jedina u istoriji ovog sporta doživela i preživela pokušaj ubistva usred meča. Fenomenalna, jedinstvena i neponovljiva Monika Seleš.

Jugoslovenska teniserka Monika Seleš rođena je pre 41 godinu u Novom Sadu. Selešova je počela da se bavi tenisom u šestoj godini, da bi 1985. godine (sa 11 godina) osvojila prestižni turnir Oranž boul u Majamiju. Sa roditeljima se godinu dana kasnije seli u Sjedinjene Američke Države, gde Monika kreće u tenisku akademiju Nika Bolitijerija. Profesionalni tenis počela je da igra 1988. godine, a prvi VTA turnir osvojila je u Hjustonu godinu dana kasnije, pobedivši u finalu čuvenu Kris Evert. Neviđeni talenat Selešova je pokazala i 1990. godine, kada je u finalu Rolan Garosa pobedila tada najbolju teniserku sveta Nemicu Štefi Graf sa 2:0, po setovima 7:6, 6:4. Ovim trijumfom Selešova je postala najmlađa šampionka Otvorenog prvenstva Francuske, sa samo 16 i po godina.

Monika Seleš dominira svetskim tenisom 1991. i 1992. godine, kada osvaja šest grend slem titula (po dve u Australiji, Francuskoj i Americi), uz finale Vimbldona 1992. Prvo mesto na listi preuzela je 11. marta 1991. godine, a iste godine je, sa Goranom Prpićem, za Jugoslaviju osvojila prestižni australijski Hopman kup.

Koliko je Monika Seleš imala dominantan uticaj u tenisu govori i podatak da je u periodu od januara 1991. do februara 1993. igrala u 33 finala, od 34 turnira na kojima je učestvovala. Osvojila je 22 titule. U tom periodu je imala 159 pobeda i samo 12 poraza, uključujući neverovatan skor na grend slem turnirima u istom periodu – 55/1. Jedini poraz nanela joj je, u finalu Vimbldona 1992. godine, Štefi Graf. Revanš je usledio u finalu Otvorenog prvenstva Australije, januara 1993, kada je Selešova prestižni grend slem osvojila treći put zaredom.

Događaj koji će promeniti istoriju sporta i život Monike Seleš iz korena odigrao se 30. aprila 1993. godine u Hamburgu. U četvrtfinalu ovog turnira, na meču Monika Seleš – Magdalena Malejeva, opsesivni navijač Štefi Graf Ginter Parhe gađao je nožem Selešovu. Nažalost, bio je precizan i pogodio ju je u leđa. Šok, neverica na tribinama i događaj nezabeležen u istoriji tenisa. Iako se kroz nekoliko nedelja potpuno oporavila, Monika Seleš se tenisu vratila tek kroz dve godine, pošto je psihički oporavak bio mnogo duži.

Državljanka SAD postala je 17. maja 1994, a povratak profesionalnom tenisu usledio je u avgustu 1995. godine kada je osvojila turnir u Kanadi. U januaru 1996, Selešova četvrti put osvaja Australian Open i to će biti njen poslednji osvojeni grend slem u karijeri. Do kraja karijere 2003, najuspešniji rezultat joj je bila bronzana medalja na olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Treba napomenuti i dve titule u Fed kupu koje je Monika Seleš osvojila sa reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država (1996. i 2000).

U svojoj fantastičnoj karijeri Monika Seleš je odigrala 85 finala i osvojila 53 titule. Ukupno je zabeležila 595 pobeda i 122 poraza. Na grend slem turnirima šampionka je bila 9 puta, a ukupno je igrala 13 finala.

Kraj 1989. godine dočekala je kao šesta teniserka sveta, što je za devojčicu od 16 godina bio neverovatan uspeh. Već naredne sezone nastavila je svoj uspon ka najvišim teniskim visinama, završivši sezonu na drugoj poziciji. Prva teniserka sveta bila je od 11. marta 1991. do tragičnog trenutka u Hamburgu, 30. aprila 1993. godine. Tu sezonu je zbog odsustva završila na osmom mestu, dok u sledećoj nije učestvovala. Iako se vratila na teren tek u avgustu 1995, takmičarsku godinu završava na prvoj poziciji, da bi godinu dana kasnije bila druga igračica sveta. Iako su ljubitelji tenisa želeli da veruju u povratak Monike Seleš, bilo je očigledno da se ona bori sa onim što joj se desilo u Hamburgu. Iako je pokušala da ponovo pronađe svoju prepoznatljivu igru, nažalost nije uspela. Selešova nije bila ona stara. Kako je sama kasnije rekla, događaj iz Hamburga joj je uništio život. Usledio je pad na VTA listi, pa je u periodu od 1997. do 2000. godine Monika bila na pozicijama od 4. do 6. mesta. Selešova je karijeru okončala 2003. godine.

Često se postavlja pitanje šta bi bilo da se nije desilo ranjavanje u Hamburgu. Mišljenja su podeljena, ali bez ikakve sumnje tvrdim da bi Monika Seleš bila prva teniserka sveta dugi niz godina, s obzirom na to da su dotadašnji rezultati to i te kako nagoveštavali. Psihičke posledice koje je pretrpela usled ovakvog događaja ostavile su znatno dublji trag od fizičkih povreda. Zapravo se može reći da Monika Seleš nikad nije predala prvo mesto na svetskoj listi. U trenutku ranjavanja bila je na vrhu, a kraj povratničke 1995. godine završila je na vrhu. Njeni rezultati bi bili još značajniji da nije bilo prinudne pauze, a, bez obzira na sve, Monika Seleš se opravdano smatra jednom od najboljih teniserki svih vremena. Blistavu karijeru Monike Seleš zaustavio je Ginter Parhe koji je pušten na slobodu, uz uslovnu kaznu od 2 godine i psihijatrijsko lečenje.

To se dogodilo 30. aprila 1993. u pauzi između gemova meča četvrtfinala turnira u Hamburgu u kome je tada najbolja teniserka sveta igrala protiv Bugarke Magdalene Malejeve. Parhe je napao Jugoslovenku, koja se uz vrisak srušila na zemlju, a nekoliko gledalaca je brzo reagovao i savladalo pomahnitalog napadača. Lekari su odmah došli i ukazali prvu pomoć Moniki Seleš, dok je njena protivnica sedela na svojoj stolici i jecala.

Parhe je povredio Moniku jer je bila najveći rival Nemici Štefi Graf, kojom je on bio opčinjen.

Džesika Kingham otkrila je da su joj njene velike grudi upropastile sportsku karijeru, mada nije otkrila koji je sport trenirala.

Ova prsata lepotica pokazala je svu svoju raskoš, a izgleda da je ostala u kondiciji. 

Na sledećoj strani procenite da li je imala šanse u sportu.