Indijski pevač Gedela Ananda Rao, poznatji kao Svaradmahuri, preminuo je usled posledica koronavirusa.

Imao je 67 godina.

Anand je rođen u selu Tulagam u okrugu Srikakulam. Njegov otac je takođe bio umetnik i uticao je na njega i njegove početke.

Kada je započeo pevačku karijeru, nasttupao je na mnogim festivalima. Anand je učestvovao i na mnogim takmičenjima i osvojio mnogo nagrada. 

Postao je slavan i prava legenda i ušao je u istoriju održavši čak 6500 koncerata.

Anand je umro, star 67 godina, od COVID-19

Kad se korona virus kao avet proširio svetom, neki od naših povratnika, gastarbajtera, gastosa, požurili su kući da u sigurnosti domovine sačekaju da opasnost prođe. A nisu ih svi srdačno dočekali. Neki su osuli po njima drvlje i kamenje. Dobri su kad šalju pare od kojih Srbija živi, a kad se vrate na svoje, nađu se neki da ih opljunu

Jes’ vic sa bradom, al’ se adekvatno uglavio u korona virus situaciju. 

Pita sin oca:

Tato, tato će idemo na more ove godine?

Pa vidi sine, kako da ti kažem, 60 posto da ’oćemo i 100 odsto da nećemo.

Dakle, sve je jasno, što rekla moja drugarica, letovanje na peščanim plažama pod suncobranima, borovima i palmama izgleda valja zaboraviti, ali kad ćemo ponovo u bioskope, u pozorište, operu, na koncerte... Da li će sale, dvorane, hale u dogledno vreme biti otvorene, da li će ih publika posećivati, a umetnici izvoditi predstave, ili će nas sve strah od nepoznatog zadržati kod kuće daleko od svetala pozornica sve dok ne pronađu vakcinu za tešku boljku. Bilo kako bilo, svi strasno žele nekakvu kompenzaciju za duševnu bol. U nečemu se plivati mora, kad nema mora. 

I kod slučaja korona, često su se u negativnom kontekstu pominjali povratnici, naši ljudi na privremenom boravku u inostranstvu, odnosno gastosi, gastarbajteri, pečalbari, ekspati kako se to sada moderno kaže. Rasuli su se napolju, pohitali  trbuhom za kruhom, vođeni teškim ekonomskim razlogom ili pobegli od ratnog zla i haosa, da se snađu, skuće, zarade pare, pa možda vrate jednog lepog dana. Kad se korona virus kao avet proširio svetom, neki su požurili kući da u sigurnosti domovine sačekaju da opasnost prođe. A nisu ih svi srdačno dočekali. Neki su osuli po njima drvlje i kamenje. Dobri su kad šalju pare od kojih Srbija živi, a kad se vrate na svoje, nađu se neki da ih opljunu. 

Prema izveštaju Ministarstva finansija, od doznaka iz inostranstva godišnje se na ime podrške porodicama slije oko tri milijarde evra. Legne na bankovne račune gastarbajterskih familija. Ali superupućeni, oni što sve znaju dok broje tuđe pare, procenjuju da je ta suma skoro pa duplo veća. Kad deca punih ruku o praznicima i godišnjim odmorima masovno pohode mame, tate, babe, dede i ostalu mnogobrojnu rodbinu po spisku, ostave im gotovinu -  hrpe evra i dolara da im se nađu, za zlu ne trebalo. I mala digresija. Pre nekoliko godina, mesecima se kao vrhunac neukusa i beslovesnost vlasti, uz salve smeha u Singapuru prepričavala onlajn vest iz beogradskih medija. Naime, informaciju o gomilanju grdnih deviznih milijardi iz inostranstva na računima najmilijih i najdražih u Srbiji, pratio je i predlog jednog visokorangiranog državnog službenika da dijaspora novac direktno ulože u privredni razvoj zemlje, a ne da njime hrani porodice.  „Jok, nego ćemo vama lopovima da dajemo, kad majci i sestri pošaljem dolare, znam da će dostojanstveno živeti, pa moj boravak u tuđini ima smisla“, govorio je jedan Beograđanin i dodavao klastere reči koje nisu za finu štampu.  

Nagradu publike i lista Politika „Milutin Čolić“ na ovogodišnjem 48. Festu „za autentičan, iskren i human film o traganju za srećom u doba velikih migracija“, dobio je režiser Mladen Đorđević za ostvarenje „Sumrak u bečkom haustoru“. Prestižna priznanja je posvetio upravo gastarbajterima o kojima govori njegov film naglasivši, u obraćanju publici festivala, da od njih Srbija i dan-danas živi. 

„Činjenica je da gastarbajteri i sad, 2020. godine, dobrim delom izdržavaju Srbiju“, naglašava za NE Mladen Đorđević i dodaje:   

„Statistika pokazuje da su u zemljama bivše Jugoslavije uplate iz inostranstva na privatne račune u Srbiji, takozvane doznake, i dalje veće od stranih investicaja i da rastu. Moram da priznam da mi nije prijao animozitet prema gastarbajterima, koji je razvijen tokom epidemije korona virusa. Ti ljudi su dobri kad šalju pare u Srbiju, a sad odjednom ne valjaju ? Vezani su za zavičaj i to je razlog što su se u vreme krize vratili u svoja sela i gradove. Hteli su da budu uz svoje. A mnogi od njih su, kao posledica krize, ostali bez posla u inostranstvu i bili su prinuđeni da se vrate.“ 

Igrani film sa dokumentarističkim elementima sniman je četiri godine, uglavnom u carskom gradu „na lepom plavom Dunavu” i bio je inspirisan romanom “Sumrak u bečkom haustoru” Darka Markova, taksiste, pisca, glumca… naglašava reditelj.

Naučnici su bili u šoku kad su u reci Detroit ulovili "pravo rečno čudovište", kako su ga nazvali, ogromnu ribu za koju se veruje da ima više od 100 godina starosti.

Osoblje Društva za zaštitu ribe i divljih životinja kaže da se radi o jesetri dugačkoj oko 2 metra i teškoj oko 108 kilograma.

Stručnjaci smatraju da je ulovljena riba jedna od najvećih jesetri ikada zabeleženih u SAD, a sudeći prema težini i veličini zaključili su da je u pitanju ženka i da je starija od 100 godina.

"Verovatno je prvi put zaplivala rekom Detroit oko 1920. godine kada je grad Detroit postao 4. najveći grad u SAD", naveli su iz Društva.

Jesetre nastanjuju vode Severne Amerike, od zaliva Hadson do reke Misisipi.

Mužjaci mogu da žive do 60 godina, ali ženke i do 150.

Prvo je suprug našao stabilan posao, osposobili smo stan da bude funkcionalan, upisali decu u gimnaziju i pronašli klub gde će nastaviti da treniraju košarku. Posle par meseci – počeli smo svoju svakodnevicu u Nemačkoj. Ovako počinje priča Snježane Ćujić.

Život na dve adrese, suprug sa stalnim zaposlenjem u Nemačkoj, deca i ja u Srbiji, već nakon mesec i po dana, motivisao me da upotrebim sve svoje sposobnosti ne bi li porodica ponovo bila na okupu, a to je značilo – prvo naći stan.

Od prepričavanja tuđih iskustava oko pronalaska stana u Nemačkoj može da vas zaboli glava. Preterana doza informacija ponekad može imati zbunjujući efekat pa sam rešila da se pouzdam u faktor sreće jer u ruci držim samo jednu suprugovu platnu listu, a trebale su tri, barem su me tako uveravali. No, šta je tu je.

Šta je to Šufa?

Najveću pometnju od gomile prikupljenih papira napravila je Šufa (Schufa), dokument koji odslikava njegovu kreditnu sposobnost i ako je pozitivna znači da je finansijsko kretanje svih raspoloživih računa dobro.

Iako mi je bio totalna nepoznanica, neizostavni je deo čitavog spiska papira koji smo morali priložiti da bi iznajmili stan. U tom silnom pretraživanju očigledno sam negde pogrešila i umesto jedne poručila čak tri, koliko ih je i stiglo poštom.

Nastala je prava panika kada je sa suprugovog računa počela naplata za izdavanje tog dokumenta, međutim, uspela sam da objasnim kako je nastao problem i povratim novac od naredne dve porudžbine.

Ujedno sam shvatila da moram biti opreznija prilikom poručivanja internetom. U toj razmeni mejlova oko razrešenja nesporazuma u porudžbini i plaćanju, potvrdni mejl za stan zalutao je u spam.

Našli smo stan!

Dakle, najteži korak, kako se činilo, učinjen je i vreme je bilo za drugu fazu - pakovanje stvari. Tome je prethodila, između ostalog, poseta zubaru i frizeru, kao što to čini većina gastarbajtera.

Putovanje

U poslednjem trenutku kupujem nedeljnik Vreme jer putovanje autobusom sa BAS-ove stanice u Beogradu traje otprilike 24 sata.

"Ne možete na peron bez peronske karte", zaustavio me na ulazu sredovečni muškarac. "Zar nije uračunata u kartu?", upitala sam. "Nije, morate kupiti na šalteru. I da znate, pratilac isto plaća jer niko ne može na peron bez karte...". Samo sam vrtela glavom, platila obe karte i odgovorila joj: "Ovo mi sigurno neće nedostajati".

Tužna slika na peronima. Čak tri autobusa Srbija Turs Internešenal u pravcu Nemačke. Scene opraštanja ljudi koji ostavljaju porodice u nadi da će u skorije vreme dobiti termin u ambasadi za spajanje, liče na filmske, na one uvodne, koje su samo uvertira u zaplet na granici sa Mađarskom.

Granice

Svi smo izašli napolje na pregled pasoša i usledio je pretres autobusa. Traže cigarete i alkohol. Potrajalo je duže od sata i dok smo čekali radoznalo sam posmatrala putnike koji su nervozno gledali u telefone i slali poruke. Tek tada u koloni postalo je jasno koliko ljudi odlazi iz Srbije u nadi da će uzeti život u svoje ruke i tako obezbediti svojoj porodici bolju budućnost.

Sledeća kontrola bila je na nemačkoj granici. Ukoliko je putnik sa srpskim pasošem mora da odgovori na niz pitanja: kod koga ide, koliko ostaje i koliko novca nosi sa sobom? Pasoš Evropske unije vas lišava svega toga. Poželeli su nam dobrodošlicu i srećan put.

Prazan stan i papirologija

Stigla! Dok sam ulazila u prazan stan imala sam čudan osećaj. Posle napuštanja sopstvenog, punog kao šibica, vrtim film u glavi i razmišljam kako ponovo moram praviti silne spiskove za kupovinu stvari koje zapravo imam. Odjekuje mi glas dok razgledam prostorije, a pogled na opremljenu kuhinju, što je prava retkost prilikom iznajmljivanja.

Pružio nam se niz mogućnosti da kupimo povoljno polovne stvari. Kultura poklanjanja nameštaja ostavila je na mene najveći utisak iako sam o tome čula razne priče, no kada ugledate gomilu nameštaja ispred zgrada shvatite koliko je to praktično rešenje.

Rešavanje administrativne problematike ide paralelno sa sređivanjem stana. Posle prijave prebivališta, poštansko sanduče me prosto zasipalo kovertama kada sam ga otvarala što dokazuje da pošta funkcioniše besprekorno. Dostavljači novina i prospekata kao da se utrkuju ko će brže i više da ga dodatno zatrpa. Konačno je zasijao i ruter i nismo jedini kojima je posle pronalaska stana priključivanje na internet zadalo najviše muke.

Širom otvorenih očiju rešavala sam jedno po jedno administrativno poglavlje i to mi je bio pokazatelj stvarnog nivoa znanja nemačkog jezika. Ljubaznost i predusretljivost šalterskih službenika u Bad Honefu, gradića nadomak Bona olakšao mi je težak početak. Potrudili su se da mi objasne do detalja šta i kako popuniti i kome se obratiti za razna pitanja kao što je, recimo parking za kola.

Ispred zgrade smo stavljeni na spisak pa ko odustane pomeramo se na listi. Grad je podeljen po zonama i godišnja karta za parking košta trideset evra. Istovremeno, prijalo mi je kada bih čula svoj jezik makar u prolazu.

Novi komšiluk i škola

Ispostavilo se da u zgradi preko puta naše živi porodica iz Osijeka, a deca su u školi prvo upoznala devojčice iz Zrenjanina i Tuzle. Oni su već oformili društvo iz Albanije, Poljske Južne Koreje, Kine i naravno domaćih tako da im to olakšava učenje jezika.

Škola ima razrađen program namenjen novim učenicima čiji maternji jezik nije nemački. Nisam morala da prevodim ništa od dokumenata za upis, sa obrazloženjem da je jasno skoro sve iz priloženog kao i da imaju razumevanja oko troškova preseljenja tako da ne žele da nas izlažu nepotrebnom trošku. Uz srdačnu dobrodošlicu koju su poželeli deci, to je takođe zvučalo ohrabrujuće.

Kao dokaz da sistem funkcioniše, u narednih godinu dana znate tačan datum uplate dečjeg dodatka koji po detetu iznosi 204 evra. To nije zanemarljiv iznos kada stavite na papir računicu iz koje se vidi da nam je samo za stan potrebno mesečno 800 evra, za struju i gas 120 evra.

Sigurno će biti lakše kada i ja pronađem posao.

Na našem ulazu smo brzo uspostavili lep kontakt sa komšijama. Na primer, sasvim je normalno da se bez mnogo pitanja i objašnjavanja preuzme neki paket, ukoliko niste trenutno kod kuće. Na obaveštenju koji sam zatekla pisalo je prezime i broj stana kod koga je ostavljena pošiljka. Starija žena na prizemlju me primetila, osmehnula se i rekla kako ima nešto za mene i da je samo htela da pomogne, pošto zna da smo novi na ulazu.

Primetila sam veliki broj pušača i to je za mene bilo najveće izenađenje jer kutija cigareta košta minimum šest, sedam evra. Sa druge strane, vodi se računa o očuvanju prirode i proizvodnji bio hrane pa mi je to nekako nespojivo.

Počinje nova svakodnevica

Porodica Ćujić je konačno u kompletnom sastavu u Nemačkoj. Naša očekivanja su bila realna, temeljna priprema je urodila plodom. Prvo je suprug našao stabilan posao, osposobili smo stan da bude funkcionalan, upisali decu u gimnaziju i pronašli klub gde će nastaviti da treniraju košarku.

Kada sam napuštala svoju državu šetala su mi osećanja na skali, od tuge jer će mi nedostajati dom, familija i prijatelji, do ushićenja i zabrinutosti što odlazim u nešto nepoznato, u novo okruženje i krećemo svi zajedno praktično ispočetka. Sve je to u drugom planu kada vidite osmeh na licu svoje dece i oduševljenje kada im saopštite da ćete im ispuniti želju da deo raspusta provedu u Beogradu.

Na desetine prevarenih čekalo je u nedelju, na više lokacija u Srbiji, autobus iz Kragujevca za Berlin.

Ljubinka Stanišić iz Lazareva, u Banatu, majka četvoro dece, uplatila je poslednji novac koji je imala u kući za autobusku kartu do Berlina, jer joj je obećano da će dobiti posao spremačice na tri meseca.

Autobus se nije pojavio, a Ljubinka je pre četiri dana ostala i bez para i bez posla. Pre nego što će u nedelju otkriti da je žrtva prevare na Fejsbuku, Ljubinka Stanišić je skupila novac da izradi pasoš, a pre toga je dala otkaz u jednoj zrenjaninskoj firmi, u kojoj je radila kao spremačica za platu od 20.000 dinara.

- Krajem oktobra videla sam na Fejsbuku oglas za posao u Nemačkoj. Tražili su ozbiljne radnike i rekli da se plaća 10 evra na sat, da je obezbeđen smeštaj i da se radi o firmi "Proinvest" u Berlinu, da je gazda čovek sa naših prostora koji je pre 25 godina otišao za Nemačku – izjavila je za "Danas" Ljubinka.

Prevaranti su se predstavili kao Miloš i Đorđe i ostavili svoje brojeve telefona. Ono što je žrtvama rečeno jeste da oni snose jedino troškove puta od 100 evra. Autobus je trebalo da krene iz Kragujevca, najpre za Beograd, potom u Zrenjanin i Novi Sad u nedelju, 20. novembra.

- Sve vreme smo bili na vezi sa njima. Ja sam bila u kontaktu sa još nekoliko ljudi koji su se takođe prijavili za posao. U jednom trenutku momke su zvali da se dogovore sa njima oko uniformi, a rekli su nam i da će biti uplaćeno i zdravstveno osiguranje – napominje sagovornica "Danasa".

Troškove puta trebalo je da uplate u pošti i to na ime Gojka Markovića. Ljubinka kod sebe ima uplatnicu na 6.000 dinara (ostatak je trebalo da uplati u autobusu), na ime dotičnog Markovića, koji je, prema rečima dvojice organizatora puta, bio vozač autobusa.

- Adresa na uplatnici vodi se na ime Gojka Markovića, ulica Grada Sirena broj 20 u Kragujevcu. Kada sam čula adresu, nasmejala sam se, jer je delovalo kao izmišljeno, ali sam kasnije to proverila i videla da postoji – izjavila je Ljubinka Stanišić.

Ona kaže da do poslednjeg trenutka, odnosno do nedelje ujutru, nije posumnjala ništa jer su organizatori delovali ozbiljno i uvek su bili dostupni za svako pitanje. Međutim, te nedelje desilo se da je Ljubinka ostala na autobuskoj stanici u Zrenjaninu čekajući autobus iz Kragujevca. Osim nje, nekoliko ljudi je ostalo da čeka isti autobus u Beogradu i Novom Sadu, dok je jedan čovek, kako kaže, tri sata čekao na Ibarskoj magistrali, kod Gornjeg Milanovca.

- Tri momka iz Bele Crkve su rekla da će prijaviti slučaj policiji, jer su oni zajedno na jednu uplatnicu uplatili 36.000 dinara. Ja sam juče ujutru prijavila slučaj u SUP Zrenjanin – navodi Ljubinka. Kada je saznala da je prevarena, kaže, počela je da se trese, jer je ostala bez posla i ne zna kako će prehraniti decu, jer i suprug koji radi u firmi koja je otišla u stečaj mesecima nije primio platu.

Kako piše "Danas", link sa Fejsbuka, kao i brojevi telefona s kojih su tzv. Miloš i Đorđe kontaktirali ko zna koliko žrtvi, prosleđen je policiji, ali i Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal.

Kriza ostavlja mnoge bez posla, prvi su na udaru oni sa privremenim ugovorima. Državljani Srbije i drugih zemalja Zapadnog Balkana u Nemačkoj mogu u tom slučaju računati na pomoć samo ako imaju stalnu dozvolu boravka.

Nemačka vlada počela je sa isplatom pomoći onima koji su zapali u teškoće zbog krize izazvane širenjem virusa. Pomoć je namenjena radnicima i poslodavcima, a posebna pažnja posvećena je malim preduzećima i samostalnim zanatlijama, umetnicima i drugima.

Međutim, iako legalno žive i rade u Nemačkoj, mnogi ljudi sa Balkana koji ostanu bez posla ostaće i kratkih rukava. Naime, pravo na državnu pomoć usled korona-krize u slučaju građana koji nisu iz Evropske unije, imaće samo oni koji poseduju stalnu dozvolu boravka i rada.

Ina Arnautalić je grafička dizajnerka iz Sarajeva. U Nemačkoj je već šest godina, a pre godinu dana zaposlila se u firmi koja radi dizajn za jedan veliki modni brend. Ona i njen šef Štefan Hering su gotovo preko noći ostali bez glavnog klijenta i izvora prihoda: „Mi smo mala firma koju čini dvoje ljudi. Modna industrija je bila prva na udaru i mnogi iz branše su izgubili posao“, kaže Ina.

„Sve se desilo jako brzo, takoreći preko noći. Otkazani su skoro svi projekti koje smo planirali“, objašnjava Hering za DW.  On je sebe i Inu odmah prijavio na „skraćeno radno vreme“, taj instrument nemačke nacionalne službe za zapošljavanje pomaže onima koji, usled nepredvidivih okolnosti, imaju smanjen obim posla i prihoda. U ovom slučaju, država zaposlenima isplaćuje 60-67 odsto zarade. Do sada se za ovu vrstu pomoći prijavilo oko pola miliona firmi sa preko milion i po radnika.

„Odluka da Inu prijavim za skraćeno radno vreme me je lično pogodila, jer to pre svega znači manja primanja za nju. Za razliku od mene i mnogih drugih Nemaca, ona nema sigurnosnu mrežu ili plan B. Ona mora da zaradi novac i sigurno ne može da očekuje preveliku pomoć od porodice. Njena boravišna i radna dozvola zavise od toga da je ovde, da može da plati kiriju i da radi“, naglašava Štefan.

Da je Ina kojim slučajem dobila otkaz, ne bi imala pravo na pomoć države. Naime, zaposleni i slobodnjaci koji su ostali bez posla, a nisu ostvarili pravo na neograničenu radnu i boravišnu dozvolu, nemaju pravo na državne „korona-fondove“ u Nemačkoj.

Teški socijalni slučajevi

Savezno ministarstvo za rad i socijalna pitanja u pisanom odgovoru za DW objašnjava da je jedina opcija za građane sa ovakvim statusom da se jave Nacionalnoj službi za zapošljavanje: „Ukoliko strani državljani nemaju prava na beneficije predviđene Zakonom o socijalnim davanjima, kao prelazno rešenje, ukoliko je potrebno, mogu da se prijave za pomoć za teške socijalne slučajeve“, piše u odgovoru ministarstva.

Na tu vrstu pomoći mogao bi uskoro da bude primoran i Aleksandar Durutović iz Novog Sada. U Berlin je došao u februaru prošle godine, a poslednjih par meseci razvozi novine.

„U početku ništa nismo radili, a sada je šef našao neki posao. Nas je šestoro radnika, radimo šest dana nedeljno, pa smo odlučili da svako radi po jedan dan“, kaže Aleksandar i dodaje: „Prilično je neizvestan moj ostanak ovde. Nema para, nema posla, a život i dalje košta.“

Radnici sa Zapadnog Balkana koji su u radnom odnosu duže od godinu dana, a nemaju neograničenu dozvolu boravka, imaju prava na naknadu za nezaposlene u trajanju od najviše dvanaest meseci.

Korona pogodila i studente

Kriza u Nemačkoj pogodila je ne samo radnike, već i studente. Mnogi tradicionalni studentski poslovi pogođeni su još prvim ograničenjima vlade u borbi protiv pandemije.

Sarajlija Adi Hrustemović tek je završio magistarske studije glume na Pozorišnoj akademiji u Minhenu. Jedna od prvih mera u Bavarskoj bila je zabrana okupljanja, što je za mnoga pozorišta značilo da prestanu sa izvođenjem predstava.

Iako su mu neki angažmani usled pandemije otkazani, zvanično je još uvek student i nema pravo na državnu pomoć: „Onoliko koliko sam se informisao, ja sa svojim statusom ne ispunjavam uslove da dobijem tu vrstu pomoći, s obzirom na to da nisam državljanin i da nemam stalnu boravišnu dozvolu“, objašnjava za DW.

Studenti iz Srbije i drugih zemalja regiona bez stalne dozvole boravka isključeni su iz državnih paketa pomoći. Nadležno ministarstvo u odgovoru za DW i njih upućuje na socijalnu pomoć za teške slučajeve, koja će im bar pokriti zdravstveno i socijalno osiguranje.

Adi je pre početka pandemije potpisao ugovor sa jednim pozorištem gde bi trebalo da počne da radi na leto. Na pitanje da li se boji da se to neće desiti zbog mera koje mogu da potraju ili budućih mera štednje, odgovara:

„Ne bojim se, jer ne znam kako se potpisani ugovor može menjati. Nama je došla i potvrda iz pozorišta da nema nikakvog razloga da se brinemo i da će se, kako stvari stoje, sve odvijati po planu i programu. Ali naravno, sve se može promeniti, mada se nadam da do toga neće doći.“

Posebna pravila za ljude sa Balkana koji nemaju stalnu dozvolu boravka, bilo da su radnici, slobodnjaci ili studenti – ne postoje. Kako će proći kroz krizu zavisi isključivo od statusa koji su do sada stekli, od poslodavaca za koje rade i od toga da li će ih službenici službe za zapošljavanje prepoznati kao teške socijalne slučajeve ili ne.

Prava drama odvijala se na ulicama nemačkog Karlsruea u noći s četvrtka na petak. Trojica gostiju nisu želela da napuste kafanu i pored više molbi vlasnika (53) da je isteklo radno vreme.

Kada su krenuli da razbijaju inventar vlasnik je uspeo, uz pomoć jedne osobe, da izbaci nasilnike iz objekta.

Tada su dvojica siledžija, državljanin Srbije (21) i državljanin BiH (32), napali vlasnika kafane oštrim predmetom. Ovaj je srećom uspeo da se izmakne i spasi se težih posledica. On je zadobio samo lakše povrede ruke.

Njih dvojica potom ulaze u stariji "opel" francuskih registarskih oznaka i beže s mesta incidenta. Policijska patrola kreće za njima i nakon potere uspevaju da zaustave automobil.

Nasilnici su pokušali da se sakriju u vrtovima obližnjih privatnih kuća, ali policija je brzo pronašla i uhapsila državljanina Srbije. Dva sata kasnije, oko 5.20 ujutro slobode je lišen i njegov "kompanjon" – državljanin BiH – kada se vraćao u obližnji izbeglički centar.

Tačan broj ljudi srpskog porekla u Nemačkoj gotovo da nije moguće ustanoviti. Mi smo razgovarali sa nekima od njih o tome šta ih je sve čekalo kada su se dokopali nemačkog tla.

Nemačka je obećana zemlja za Srbe i generalno za ljude sa prostora bivše Jugoslavije. Već nekoliko decenija, kao da svi tražimo način da se dokopamo nekog nemačkog grada, a kad se već jednom nađemo tamo, lako ćemo se snaći za ostalo.

Projekat "Popis srpske dijaspore u Evropi" iz 2016. koji je sproveo Omladinski centar za demokratiju u saradnji sa Kancelarijom za dijasporu Grada Niša pokazuje da u Nemačkoj živi 220.908 državljana Srbije. Doduše, autor projekta, istraživač Miodrag Kreculj rekao je da se ne radi o kompletnom popisu Srba u dijaspori, s obzirom na to da je obuhvatio srpske državljane sa regulisanim boravišnim, radnim i socijalnim statusom dužim od godinu dana. Dakle, verovatno nas ima još, ali smo neizbrojivi.

Zato sam stupio u kontakt sa konzulom Republike Srbije u Berlinu, Kostom Simonovićem, koji kaže da, prema zvaničnim nemačkim podacima, u Nemačkoj živi 260.212 Srba.

- Ipak, pretpostavlja se da je taj broj daleko veći, jer se ne ubrajaju ljudi koji poseduju dvojno državljanstvo. Oni su zavedeni kao Nemci. Zbog toga se procenjuje da u Nemačkoj ima između 500 i 600 hiljada Srba, ali to je, po mom mišljenju, prejaka procena – kaže Simonović za VICE.

On takođe dodaje da se, prema ovim ciframa, Srbija nalazi na osmom mestu po broju doseljenika u Nemačku.

U Nacionalnoj službi za zapošljavanje saznao sam za Sporazum o posredovanju u privremenom zapošljavanju radnika državljana Republike Srbije u Republici Nemačkoj, potpisan između ove službe i Nemačke savezne agencije za zapošljavanje. Prema podacima koje sam dobio, tokom 2016.godine, 136 lica je našlo zaposlenje u Nemačkoj, dok je 360 državljana Srbije potpisalo ugovor o radu sa nemačkim poslodavcima. U periodu od januara do jula 2017. godine, 96 ljudi je našlo posao u Nemačkoj, a njih 115 je dobilo dozvolu za rad, nakon potpisivanja ugovora o radu sa nemačkim poslodavcima.

Iz Izvršne agencije za programe u oblasti obrazovanja, kulture i medija (EACEA), koja je zadužena za sprovođenje Erasmus + programa kažu da je tokom 2016. godine u Nemačkoj boravilo 232 ljudi. Ta cifra uključuje studente, ali i nastavno i nenastavno osoblje sa Univerziteta u Srbiji.

Od Nemačke ambasade u Beogradu nisam uspeo da dobijem podatke koliko je studentskih i radnih viza izdato tokom 2016. i 2017. godine.

Uglavnom, ima dosta Srba tamo, a nešto mi govori da će ih (nas) biti još više. Uspeo sam da nađem nekoliko od tih 220 hiljada Srba iz Nemačke i sa njima porazgovaram o lepoti i teskobama života u Nemačkoj.

Bojan Stevanović, 31, medicinski tehničar, Hauzah

Kada si se preselio u Nemačku i zašto?

Postoji mnogo razloga zbog kojih sam se odlučio na taj korak ali prvi i najveći razlog jeste mogućnost ostvarivanja sebe u karijeri. Nemačka već par godina unazad potražuje medicinsko osoblje pa sam odlučio da prihvatim taj izazov, da upoznam novu kulturu, način življenja i na kraju da zaradim novac dovoljan da izdržavam sebe i porodicu. Preselio sam se krajem februara ove godine.

Šta ti je najteže palo?

Definitivno je to bilo čekanje dok se proces spajanja porodice nije završio, tj. dok moja žena nije dobila vizu za boravak duži od tri meseca u Nemačkoj. Otežavajuća okolnost je bila što je u Srbiji ostala trudna sa sada već rođenim detetom. Na svu sreću, sada smo zajedno. Naravno, teško pada ostaviti i familiju i prijatelje.

Da li ti je neko pomogao tamo? Lokalci ili Srbi?

Srba u ovom mestu gde sam je ja preselio gotovo da nema. Kolege sa posla su mu izuzetno pomogle da se snađem, prvo sa birokratijom u Nemačkoj, svim mogućim institucijama, a drugo, skoro ceo stan u kome živim su opremili nameštajem. Bio sam gotovo iznenađen jer sam do tada čuo samo priče o tome kako su Nemci "hladni" i gledaju samo svoj život.

Koliko teško može da bude ukoliko ne znaš nemački?

Kada čovek i turistički poseti neku zemlju može primetiti koliko je teško snalaženje bez poznavanja jezika. Gotovo da je nemoguće raditi u Nemačkoj bez znanja jezika. Naime, u oblasti u kojoj ja radim nemoguće je dobiti radnu i boravišnu vizu bez B1 nivoa znanja jezika.

Šta je najbolji deo tvog preseljenja?

Krajnje jednostavno, od jedne ispod prosečne plate u Nemačkoj mogu da plaćam stan, troškove i da izdržavam porodicu bez straha da li ćemo preživeti do sledeće plate. Drugim rečima, najbolji deo je sigurnost. Za početak, nama je to dovoljno.

Sanja Stević, 26, ekonomistkinja, Minhen

Kada si se preselila u Nemačku i zašto?

Preselila sam se 2015. u Minhen. Još u gimnaziji sam htela da provedem semestar ili duži period na studijama u Nemačkoj, ali se to nekako zagubilo u celoj priči. Nakon fakulteta sam počela da radim i posao mi se uopšte nije dopadao. Bio je monoton i nikako nisam htela da ostanem na njemu. Rešila sam da dam otkaz i krenem na master program. Svi oko mene su imali stav da treba da budem presrećna što uopšte imam posao. Nije mi se prihvatala činjenica da ne mogu da menjam stvari.

Šta ti je najteže palo?

S obzirom da sam do tada živela sa porodicom, traženje stana, uvođenje intreneta i slično je nešto oko čega nikad nisam morala da brinem. Kada sam se preselila, to se promenilo i sve je moralo da se odradi u zemlji čiji jezik nisam dobro govorila i čiji sistem nisam razumela.

U Nemačkoj je sistem savršeno ogranizovan i do detalja razrađen. To je savršeno kada se upoznaš sa njim. Ali na početku mi je trebalo dosta vremena da razumem šta, kako i kojim redosledom.

Da li misliš da je vredelo što si se preselila?

To što sam se preselila je bila najbolja odluka koju sam ikada donela! Naučila sam mnogo o zemlji, ali i o sebi. Radna kultura je potpuno drugačija i na poslu se osećaš mnogo opuštenije. Ne postoji neka jaka hijerarhija i ukoliko se sa nečim ne slažeš, misliš da nešto može drugačije, potpuno je prihvatljivo da kažeš, bilo da je to na poslu ili fakultetu.

Ne kažem da nikada neću poželeti da se vratim u svoj grad, ali za sada mislim da sam donela pravu odluku da provedem neko vreme u Nemačkoj.

Da li postoji srpska zajednica u mestu u kom živiš? Da li se uopšte družiš sa Srbima tamo?

Svoje "prve Srbe" sam upoznala nakon dve godine provedene u Nemačkoj, na aerodromu u Nišu i od tada se jako puno družimo. Koliko ja znam, ne postoji srpska zajednica u Minhenu.

Šta je najlepša stvar kod života u Nemačkoj?

Taj osećaj da možeš i da nisi ograničen. Možeš u principu sve što hoćeš, samo treba da imaš volje. Možeš da studiraš šta želiš, omogućene su ti svakakve radionice, kursevi i slično. Možeš da radiš paralelno sa studijama. Postoji ogroman broj aktivnosti, događaja i sportova koje možeš da probaš i u kojima možeš da učestvuješ.

Stefan Stošić, 28, finasijski analitičar, Minhen

Kada si se preselio u Nemačku i zašto?

Preselio sam se januara 2014. Tražio sam i prijavljivao se na prakse po inostranstvu. Gledao sam sve prakse, po Belgiji i Holandiji, ali sam uporedo učio i nemački, iako nije bilo previše ponuda za Nemačku. Gledao sam čak i ponude za Beograd. Kad sam se vraćao sa jednog intervjua za praksu u Beogradu, pozvali su me i rekli da sam primljen na praksu u Minhen.

Došao sam u neku relativno sranje firmu i radio sam godinu dana. Hteo sam da se zaposlim, da ostanem tu, ali nisam uspeo. Našao sam neki posao u Frankfurtu, ali sam dobio otkaz već nakon mesec dana. Onda je bila frka kako ću da ostanem, kako da produžim vizu i ostali haos. Mislim da sam poslao 700 aplikacija za posao. Nekako su me pozvali iz DHL-a na praksu u Bon. Tamo sam isto bio kratko, jer sam ipak uspeo da nađem posao u Minhenu, pa sam se vratio. Ali onda su me odbili za vizu, jer je ugovor za posao bio na godinu dana. I tako sam u roku od šest meseci, treći put ostao bez posla.

Tu sam maltene doživeo nervni slom, ali sam samo još više aplicirao i na kraju se zaposlio na poziciji na kojoj sam oduvek hteo da radim, a to biznis analitičar u finansijskoj industriji.

Šta je bilo najteže?

Pa taj odlazak iz Minhena u Frankfurt. To mi je bio poraz nad porazima. Mislio sam "Ko zna kada ću da se vratim". Imao sam baš veliko društvo, a i, kada se sve sabere i oduzme, Minhen je najbolji grad za život u Nemačkoj. Dobro je lociran, sređen, siguran, čist. Kada izlaze liste najboljih gradova za život, Minhen uvek bude u prvih pet. Tako da mi je napuštanje Minhena dosta teško palo.

Koliko je bitno i olakšavajuće da znaš nemački?

Mnogo si ograničen ako ne znaš jezik. Možeš da obaviše neke osnovne radnje, ali većina poslova je ipak na nemačkom. Novac možeš da potrošiš na engleskom bez problema, ali ako treba nešto bitno da završiš, nemački ti je neophodan. Recimo, u Minhenu se mnogo teško nalazi stan. Ako ne znaš nemački, mnogo ćeš teško iznajmiti stan. Sobu možeš, ali stan nikako. Ovde se dešava da odeš na dvesta intervjua za stan, a deset za posao.

Šta ti se najviše dopada u Nemačkoj?

Velika je konkurencija, ali je veliko i tržište, pa imaš mnogo više mogućnosti za posao. Prvi posao se teško nalazi, ali nakon toga, kada se uhodaš, stekneš iskustvo, kada postaneš konkurentan, lakše se snalaziš i lako možeš da promeniš. Tako da se firma trudi oko tebe, interesuje ih da li si zadovoljan poslom. Prosto, cenjen si, nije kao da firmu boli uvo za tebe.

Drugo najbolja stvar je što se ovde dosta putuje i što je to dostupno. Jer u Nemačkoj imaš trideset radnih dana odmora, plus nekih desetak dana praznika. Kada se spoji, to je oko dva meseca odmora. I ako radiš, možeš sebi da priuštiš da putuješ.

Tijana Ugrenović, 27, HR, Bon

Kada si se preselila u Nemačku i zašto?

Na petak 13. Januara 2017. avionska karta je bila najjeftinija. Spakovala sam život u jedan kofer i došla u Nemačku. Smeštaj sam našla preko kaučsurfinga, jer je u Štutgartu nemoguća misija naći sobu/stan u kratkom roku, po razumnoj ceni. Došla sam na šest meseci, na praksu.

Shvatila sam je Niš mali za sve ono što želim, pa sam krenula dalje, naravno u Beograd. Bacila sam se na slanje prijava za posao i popunjavanje aplikacija. Dugo mi je bilo potrebno da ukapiram da u Srbiji stvari ne funkcionišu tako kako bih želela. U međuvremenu sam aplicirala i za prakse preko AIESEC -a, i radila par projekata onlajn. Bila sam deo jedne fenomenalne start-up priče (SEEZER), jer nema baš previše smisla čekati i kukati kako posla nema.

Otprilike u ovo doba, prošle godine, dobila sam poziv za intervju. Prošla proces selekcije i odlučila da idem. Sasvim slučajno je to ispala Nemačka.

Šta ti je bilo najteže kada si došla?

To što mi svi nedostaju, što nista ne radi nedeljom i što često pada kiša.

Da li se družiš sa nekim Srbima i koliko je bitno da u inostranstvu imaš nekog "svog"?

U Štutgartu je to bio samo lik koji me je hostovao, sad sam u Bonu i ovde ima gomila Srba, što mi baš prija. Mentalitet se ne menja, ma koliko daleko od Srbije živeo. Možda je čak to i najbitnija stvar, jer čovek nije izmišljen da bi bio sam. Samo taj „neko svoj" ne mora biti iz Srbije, više je kako te život namesti.

Šta je najbolje što Nemačka nudi mladim ljudima?

Priliku da rade ono što ih zanima i da napreduju, kao i da se ne cimaju kako će sutra. Naravno, sve to prati vrlo komplikovana papirologija. Ovde ako se trudiš, radiš i želiš da učiš, za tebe nema zime. Nažalost, samo figurativno. Meni nije uspelo da u Srbiji nadjem kul posao u HR-u, ovde jeste.

Policija u Beču privela je četvoricu mladića, od kojih su tri državljana Srbije, zbog sumnje da su kolima pregazili, a potom brutalno pretukli mladića (24), prenose austrijski mediji.

Oni se sumnjiče da su u nedelju u Beču prvo automobilom udarili mladića (24) koji je stajao na trotoaru, a potom su izašli iz vozila i krvnički ga tukli štapom za golf. Sukob se dogodio oko 2 sata ujutru nakon rasprave ispred jednog bara.

Policija je ubrzo privela osumnjičene. Uhapšeni su državljanin Austrije (19), kao i trojica Srba od kojih dvojica imaju 18, a jedan 26 godina. Oni su uhvaćeni kako sede u crvenom automobilu marke “seat” na jednom parkingu. Svima je odeća bila krvava.

Kako su naveli iz policije, dvojica osumnjičenih su se na saslušanju branila ćutanjem, treći je rekao da se ničeg ne seća, a četvrti je rekao da je u pitanju bila saobraćajna nesreća. Niko od njih nije hteo da prizna da je mladića tukao štapom za golf koji je pronađen na mestu zločina.

Istragom je utvrđeno da je žrtva pregažena upravo “seatom” u kom su uhapšeni mladići sedeli.

Detalji ovog zločina još nisu poznati. Navodno su privedeni Srbi bili na jednoj rođendanskoj žurci u kojoj je došlo do masovne tuče, nakon čega su ušli u raspravu sa žrtvom ispred lokala. Čitav slučaj trebalo bi da bude rasvetljen kada pregaženi mladić da izjavu u policiji.

Tri uhapšene osobe, tri ranjena policajca, uništen policijski automobil i takozvana motorola – epilog su incidenta koji se dogodio u centru Beča, prenosi “Blic”.

Incident se dogodio u noći između ponedeljka i utorka, a izazvala ga je 21-godišnja pobesnela Srpkinja.

Sve je počelo kada su policajci došli na intervenciju zbog razjarene 21-godišnje devojke, koja je urlala i udarala jednog muškarca nasred ulice. Policajci su pokušali da joj stave lisice na ruke, a njeno privođenje je razljutilo grupu muškaraca koja je u tom trenutku izlazila iz obližnjeg noćnog kluba.

Uhapšena Srpkinja je, kako prenose austrijski mediji, sve vreme psovala i više puta je pokušala da udari policijskog službenika. Kada je jedan od policajca uspeo da smiri ženu i pokušao da joj veže noge, ona ga je više puta šutnula u čelo, usled čega je zadobio podlive na glavi.

Ubrzo nakon tog incidenta, iz kluba je izletelo još muškaraca, za koje potparolka tamošnje policije nije znala da objasni u kakvoj su vezi sa uhapšenom ženom. Između 20 i 25 muškaraca zahtevalo je od policije da ženu ostave na miru.

Videvši da situacija postaje sve nategnutija, policajci su pozvali pojačanje od 14 kolega kako bi se pobesnela grupa obuzdala.

Jedan 25-godišnjak za kog se sumnja da je iz Srbije i jedan 28-godišnji Austrijanac pokušali su u tom metežu da uvuku policajce u svoju grupu i fizički nasrnu na njih, pri čemu je jedan od njih dvojice strgao takozvanu motorolu sa policajčevog opasača i uništio je, piše portal Salzburg24.

Polomili vrata od policijskog automobila

Austrijanac (28) i 25-godišnjak su potom uhapšeni i smešteni u policijski automobil. Međutim, na putu do policijske stanice stariji muškarac je nastavio da besni, divlja i uništava unutrašnjost vozila i tom prilikom je polomio vrata automobila. Zbog toga je po uhapšene moralo doći novo policijsko vozilo.

Inače, kod starijeg muškarca pronađen je beli prah za koji se pretpostavlja da je kokain i protiv njega će biti podneta prijava zbog nedozvoljenog posedovanja droge.

Strana 1 od 63

Na našem blic vesti portalu, pronađite i najnovije vesti

maj 06, 2021 20

Preokret: Novi detalji u komplikovanom odnosu Lepe Brene i odbeglog sina Stefana (VIDEO)

in Paparazzo
Stefan Živojinović svojom odlukom da se u potpunosti povuče iz javnog sveta zaintrigirao…
maj 06, 2021 16

ŠOK SAZNANJE Poznati srpski glumac bio opsednut Jovanom Joksimović, izgubio glavu zbog nje potpuno, pratio je u stopu, a onda se pojavio Željko!

in Paparazzo
Srce mu se slomilo kada je čuo da je sa Željkom Poznata srpska voditeljka Jovana…
maj 06, 2021 24

Dečak (17) upao ocu u sobu: Zatekao ga sa rođenom BABOM u akciji, a onda su isplivale GNUSNE tajne

in Žena
Nakon ovog nemilog događaja porodica je pokušala da ostavi prošlost iza sebe i krene…
maj 06, 2021 16

IZA VELIKOG HITA TOŠETA PROESKOG KRIJE SE JEZIVA ISTINA: Malo ko zna da su ovi stihovi posvećeni baš njoj! (VIDEO)

in Paparazzo
Gotovo da ne postoji osoba koja ga nije volela, a mnoge njegove pesme i danas se rado…
maj 06, 2021 17

Obdarena Bosanka nakon HIT snimka sad zaigrala i kolo: Svi su gledali kako se na Almi sve TRESE (VIDEO)

in Balkan
Alma, devojka koja ima poreklo sa Balkana, a koja sudeći prema snimcima sa “TikTok” živi…
maj 06, 2021 13

OVO NISTE ČULI U PROGRAMU! Dok je Tara DIVLJALA i LOMILA po imanju, evo šta su joj govorili MOMCI iz OBEZBEĐENJA

in Rijaliti
Tara Simov je tokom jučerašnjeg dana i tokom noči pravila haos kada je pokušala da udari…
maj 06, 2021 16

MIŠO KOVAČ SRPSKIM POZDRAVOM ŠOKIRAO HRVATSKU: Legendarni PEVAČ uradio nešto NEOČEKIVANO! (FOTO)

in Balkan
Legendarni hrvatski pevač Mišo Kovač iznenadio je hrvatsku javnost kada se pojavila na…
maj 06, 2021 21

KOMŠINICA IZ BRESTAČA OTKRIVA: Darko Lazić zbog Velje Nevolje unajmio TELOHRANITELJE, jedan uvek ide s njim, dvojica čuvaju KUĆU

in Kriminal
Pevač Darko Lazić navodno suočava se sa ozbiljnim problemima otkako je njegovo ime…

PROMO MARKETING

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji