OVAKO ISLAMISTI VRBUJU HRIŠĆANE DA POSTANU MUSLIMANI! Opasnim metodama se služe (FOTO)

- Ti si musliman, samo to još uvek ne znaš - piše u svojoj ispovesti engleski konvertit koji se sada predstavlja pod imenom Abu Mohamed Abdulah Jusuf. Internet je danas glavno oruđe islamskog prozelitizma, ali nije jedino, pošto ništa ne može da zameni kontakt za živim čovekom

Preobraćivanje hrišćana u islam, u Evropi i Severnoj Americi, postalo je odavno predmet rasprave u akademskim krugovima, a sami muslimanski učenjaci pozvali su imigrante iz svog religijskog kruga da učestvuju u ovom procesu.

Šta više, poziv muslimanskim imigrantima u Evropskoj uniji i Sjedinjenim Državama, da se bave širenjem poruke islama je jedna od centralnih tema savremene islamske misli, a u tu svrhu koriste se ne samo tradicionalni mediji već pre svega internet, kao jedno novo oružje putem kojeg se nesputano mogu propagirati sva zamisliva i nezamisliva uverenja.

Istorija muslimansko-hrišćanskih odnosa je u dobroj meri istorija sukoba dve civilizacije koje sebe tretiraju kao nosioce jedne univerzalne poruke i koje se takmiče oko svetske dominacije.

U ranim fazama ove borbe, islam je bio puno tolerantniji; u zemljama koje su muslimani osvajali, hrišćanstvo nije iskorenjivano. Sa druge strane, u zemljama koje su osvajali hrišćani, muslimani su mogli da biraju između konverzije, progonstva ili smrti.

Uzrok tome leži u percepciji Isusa Hrista u svesti muslimana, koji utemeljitelja hrišćanstva smatraju za jednog od najbitnijih proroka, koji će se vratiti na Zemlju tokom Sudnjeg dana. Prema tome, što se islama tiče, u hrišćanstvu ima istine. Što se hrišćanstva tiče, u islamu nema istine a poslanik Muhamed je varalica.

Danas je situacija obrnuta: hrišćanske zemlje su puno tolerantnije od islamskih, gde se progone svi ne-muslimani, pa tako i hrišćani (oni možda i ponajviše). Uzrok obrta je verovatno u specifičnoj epohi svog postojanja u kojoj se islam nalazi, a kroz koju je hrišćanstvo prošlo tokom protestantske revolucije.

Ne postoje tačne brojke hrišćana na Zapadu koji se konvertuju u islam, odnosno, nisu potpune; vidljivo je, ipak, da nije u pitanju masovni talas (barem ne još uvek). Neke statistike pokazuju da se godišnje u Nemačkoj preobrati nekoliko hiljada ljudi, da je u Španiji do 2006. u islam prešlo 20.000, a u Velikoj Britaniji 14.000 ljudi. U Americi se možda preobrati 20-25.000 svake godine. Zanimljivo, u toj zemlji se povećao broj konvertita neposredno nakon 11. septembra.

Sami po sebi, ovi preobraćenici ne mogu da promene demografsku strukturu Starog kontinenta i Severne Amerike, mada mogu ako se uzmu u obzir i imigranti; no, to je već neka druga priča.

Postoje bitnije implikacije, a to je izazov sukoba sa vrednostima zapadnog sveta. Sloboda veroispovesti koja vlada u našem svetu garantuje svima da ubeđuju druge u ispravnost svojih uverenja, i da sa svoje strane budu ubeđeni u ispravnost nekog drugog.

Problem nastaje kada preobraćenici počnu da odbacuju te liberalne temelje koji su im uopšte i omogućili da promene veru i da je slobodno ispovedaju. Pritom, muslimani koji su prihvatili nove članove u svoju zajednicu možda neće biti spremni da prihvate promenu mišljenja.

Još jedan faktor je radikalizacija; visok je procenat novih preobraćenika u svakoj religiji koji žele da dokažu da su "veći katolici od pape" pa se ponašaju kako se normalni muslimani vrlo retko ponašaju: kao fanatici i džihadisti. Ovo je bezbednosni rizik.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, većina sunitskih učenjaka je došla do zaključka da bi ignorisanje iseljenika koji su otišli na Zapad dovelo do njihovog napuštanja islama, zbog čega su se fokusirali na učvršćivanje njihovog muslimanskog identiteta kako bi on mogao da posluži islamu.

Sunitske verske vođe su pozvale vernike da sebe počnu da smatraju delom globalnog muslimanskog "naroda", da opravdaju svoje prisustvo u nemuslimanskim zemljama tako što će se ponašati kao savršeni muslimani, da grade islamske institucije kao što su bogomolje i dobrotvorne organizacije, da služe političkim interesima svih muslimana, i da šire islam.

- Muslimani na Zapadu moraju biti iskreni kada pozivaju u svoju religiju. Moraju imati na umu da pozivanje drugih u islam nije samo dužnost učenjaka i šejha, već svakog posvećenog muslimana - rekao je jednom prilikom Jusuf al-Karadavi, verovatno najuticajniji savremeni sunitski jurista.

Nekada vodeća figura egipatske Muslimanske braće, Muhamed al-Gazali (preminuo 1996. godine), širio je isti poziv svojih istovercima, pozivajući ih da se "ne samo održe u svojoj veri, već i da budu pioniri u njenom širenju". Hamdi Hasan sa Univerziteta al-Azar u Kairu je ukazao na to da je islam prešao iz pasivnog ponašanja koje je dominiralo u 18. i 19. veku, u ekspanziju migracijom u 20. stoleću.

U saudijskim delima ovaj prozelitizam poprima militantni oblik, koji naglašava sukob i potrebu da se tako Zapad osvoji.

- Neki pitaju, zašto muslimani ne bi pokorili Koreju i Japan širenjem islama. Njima ja kažem: ne, moramo usmeriti širenje islama ka Evropi i Americi. Ko je u pravu? Onaj koji kaže Zapad. Zašto? Zato što je Zapad neprijatelj u čije dubine moramo prodreti. To je neprijatelj koji će nas napasti i koji je za nas opasniji - pisao je saudijski učenjak Safr al-Havali.

Islamski sholastičari i juristi koji žive u Evropi sa njima se u potpunosti slažu, a mnogi ukazuju da je najpozitivniji produkt migracije preobraćivanje Zapadnjaka, te da se upravo migracija pokazala kroz istoriju kao glavno oružje s tim u vezi.

Muslimanski sholastičari su u poslednjih pet stotina godina bili vrlo skeptični prema tehnološkim inovacijama. Otomanska imperija je štamparsku presu upoznala tek tri veka nakon nas; smatrana je za "nezakoniti izum" i tek je Napoleonovo osvajanje Egipta dovelo do toga da uvide njene prednosti.

Saudijski juristi su žestoko kritikovali kralja '20-ih godina zbog upotrebe radija, nazivajući to đavolskim izumom, a isto su reagovali i kada se četrdeset godina kasnije pojavila televizija.

A ipak, internet su prigrlili svom snagom; ne samo da ga tolerišu, već njegovu upotrebu ohrabruju. Čak i najokoreliji vehabistički učenjaci imaju svoje vebsajtove, shvatajući da se radi o mediju na kojem se vodi bitka za duše i umove mlađih generacija, da se radi o mestu na kome islam može da se širi među onima koji nisu još uvek muslimani.

Snage bezbednosti na Zapadu su uvek koncentrisane na džihadističke sajtove, iako su oni najneposećeniji; najposećeniji su oni kojima sa pravne tačke gledišta nemate šta da zamerite, a koji nesputano šire "muhamedansku" religiju.

- Internet je dokaz da je islam istinita vera. Samo je Bog u svojoj mudrosti mogao da zna pre četrnaest vekova da će doći dan kada će ceo svet postati jedno globalno selo, kojem će trebati samo jedan prorok, Muhamed - napisao je 1999. godine Džafar šejh Idriz, sudanski profesor teologije.

To što i Zapadnjaci mogu da šire svoja uverenja putem interneta, bilo sekularizam bilo hrišćanstvo, i to mnogo efikasnije od muslimana, profesoru Idrizu nije bilo nešto što negira koristi interneta, već mu je to bio samo dokaz više u prilog tezi da postoji potreba da muslimani prodube upotrebu ovih tehnologija i da ih stave još više u službu islama.

Islamski vebsajtovi promovišu tu religiju na nekoliko načina. Postoje osnovni uvodi u islam, osnovne informacije za ne-muslimane koji žele da se preobrate, vesti kojima se slavi islam kao najbrže rastuća vera na svetu i na Zapadu, i instrukcije samim muslimanima na Zapadu o tome kako da preobrate nekoga.

Ključne su ispovesti ljudi koji su se već konvertovali, a tu je svakako najpopularnija "Autobiografija Malkolma X-a" u kojoj je on opisao kako je od života kojim su vladali kocka, droge, jurenje žena i kriminal, otkrio Boga i potpuno promenio svoj život. Osnovna ideja je umnožena na bezbroj načina tako da se čitalac bombarduje različitim pričama koje imaju ogroman broj varijacija, pa svako može da se pronađe u nekoj od njih.

Uloga ovoga je dvojaka: prvo, da se potencijalni konvertiti ubede da je islam superiorniji od hrišćanstva, te da se sve prepreke koje stoje na putu prelaska u njega mogu savladati; drugo, da se muslimani ubede da su u pravoj religiji, kao i da im se pokaže kako mogu da konvertuju nevernike.

Koncept koji stoji iza svakog narativa je sledeći: kada se čovek rodi, on je već u prirodnom stanju islama, odnosno totalnog pokoravanja Bogu, koje se potom tokom odrastanja korumpira delovanjem porodice i društva

Preobraćivanje na islam stoga i nije preobraćivanje, već vraćanje u prvobitno stanje; drugim rečima, prelazak na islam je prikazan kao prirodni i očigledno normalni čin, a ne kao čin pobune ili žudnje za egzotičnim.

- Ti si musliman, samo to još uvek ne znaš - piše engleski konvertit koji se sada predstavlja pod imenom Abu Mohamed Abdulah Jusuf.

Postaviti konverziju nekoga za cilj je jedno, a nešto je sasvim drugo to sprovesti u delo. Ispitivanja konverzije među hrišćanskim sektama, recimo, pokazuju da samo jedno od hiljadu ubeđivanja rezultuje promenom vere.

Priče koje možete pronaći na najpopularnijim internetskim sajtovima koji šire islam uglavnom su podeljene u tri dela. Prvo narator objašnjava zbog čega je bio nezadovoljan hrišćanstvom i svojim životom u celini. Potom priča o tome kako je prvi put došao u kontakt sa islamom, a na kraju glorifikuje vrednosti svoje nove religije.

Pošto su ove ispovesti bogate sočnim autobiografskim detaljima, od kojih se mnogi tiču ličnih problema kao što su neverstva u bračnom životu, i tako dalje, čitalac počinje da saoseća sa piscem i zaboravlja zbog čega je taj tekst uopšte i napisan, i zašto se nalazi na sajtu na kome se nalazi, i čak, na kom se sajtu nalazi.

Stiče se utisak da je duhovno siromaštvo temeljni uslov za preobraćivanje u islam (kao i u bilo koju drugu religiju, kad smo kod toga), pošto se time psihološki smanjuje udaljenost od Boga.

Neki preobraćenici govore o tome da ih je loš prikaz islama u zapadnim medijima naterao da malo zagrebu dublje od površine (čime se slabost vešto transformiše u snagu, širenjem uverenja da je Božija volja da širi islam i da to ništa ne može da zaustavi), drugi kažu da su ih prijatelji muslimani, kolege ili susedi upoznali sa tom verom, treći su se zaljubili u osobu islamske veroispovesti, četvrti su otputovali u neku muslimansku zemlju.

Četiri teme se neprekidno ponavljaju. Prvo, konvertiti ne znaju ništa, ili skoro ništa, o temeljima islama. Drugo, islamu ne prilaze zbog materijalne dobiti ili društvenog pritiska. Treće, put ka islamu je uvek individualno a nikada grupno iskustvo. Četvrto, sa islamom su ih upoznali obični muslimani koji nemaju nikakvo formalno znanje o svojoj religiji, već samo želju da im otkriju istinu.

Takođe, priče koje možete pročitati na islamskim prozelitskim sajtovima pisali su ili ljudi koji su se "poturčili" zato što su bili naterani da budu hrišćani pritiskom porodice i društva, ili oni koji su bili verujući hrišćani pa su razvili sumnju. Priče ateista koji su otkrili istinu u islamu skoro i da ne postoje, toliko ih je malo.

Čak i u onim ispovestima - poput pisanja jedne anonimne devojke - koje pominju 11. septembar kao okidač interesovanja za islam (ova konkretna osoba piše da je nakon tog dana guglovala reči "islam" i "Kuran" otvorenog srca i sa namerom da vidi da li je istina ono što mediji pričaju o toj veri), sve se u krajnoj liniji svodi na kontakt sa živom osobom, sa muslimanom ili muslimankom.

Mnoge studije su pokazale da je prijateljstvo sa osobom islamske veroispovesti nužno u procesu konverzije, pošto lični odnos nikada ništa neće moći da zameni.

Pripovedači uglavnom opisuju muslimane koji su im pomogli da "otkriju istinu" kao vesele, mirne, blage, posvećene i tople ljude, gostoprimljive, humane, koji su im neštedimice pomagali da prigrle islam, no, istovremeno, bez nametanja.

Istovremeno, oni daju i savete samim muslimanima, ukazujući im na to da se prema hrišćanima moraju ponašati strpljivo i učtivo, jer to pravi razliku.

Kada se izvesna Hajat Ana Kolins Osman htela preobratiti, nazvala je lokalnu džamiju, ali joj je osoba koja se javila rekla da "sačeka dok ne bude sigurna". Nju je to dodatno podstaklo i ohrabrilo do tačke da je postala "opsednuta islamom", a onda je, nekoliko meseci kasnije, dok je radila u kuhinji, "iznenada shvatila da je muslimanka".

Bitna odlika mnogih priča je i to što se ukazuje da su muslimani u stanju da preobrate hrišćane, a da im to uopšte i nije namera.

Izvesna Selma Kuk piše o tome kako se doselila u novi kraj i kako je imala za susede muslimane. Odlučila je da ih konvertuje u hrišćanstvo. Oni su je slušali pažljivo, a onda je ona slušala njih. Oni nisu pričali već su čitali kuranske stihove, suru Merjem.

To se pokazalo kao dovoljno. Prvo ju je očaralo pevanje na arapskom jeziku, a onda ju je očarao smisao, nakon što joj je prevedeno na engleski: Bog je od početka slao proroke ljudima kako bi ih pozvao da odbiju sve lažne bogove i da se pokore samo njegovoj volji; Isus je jedan od najvećih, i bezgrešno je začet, ali nije Božiji sin i nije Bog. I tako dalje.

Praktično svi pripovedači se slažu u tome da im je islam u potpunosti promenio život: gde je bila praznina, islam je doneo smisao; gde je bio haos, islam je doneo red i harmoniju, gde je bio očaj, islam je doneo nadu. Nakon što su prigrlili islam, svo oklevanje i sva zbunjenost su nestali. Svaki je pronašao mir sa sobom, sa okruženjem i sa Bogom.

Drugi tvrde da im je islam jednostavno smisleniji od hrišćanstva, da je u skladu sa savremenom naukom (mada se na više mesta u Kuranu implicira da je Zemlja ravna ploča).

Trećima se dopalo to što je islam univerzalan i što u njemu nema rasizma i nacionalizma; na stranu što je i hrišćanstvo univerzalno, to da muslimanima nije bitna boja kože je nonsens i dovoljno je samo pogledati kako se sirijske izbeglice ne "mirišu" sa Avganistancima.

Četvrti pokušavaju da objasne specifični metafizički trenutak u kojem su se konvertovali, odnosno, odlučili da se konvertuju.

Recimo, izvesna Dženifer Bel priča o tome kako joj je brak bio u krizi i kako je u internetskim čet-sobama bežala od realnosti, nakon što je izgubila veru u hrišćanstvo, a nije pronašla sebe u hinduizmu, budizmu, judaizmu i šintoizmu. Jedina normalna osoba koju je upoznala je bio jedan čovek, ali nije znala zašto joj je delovala normalno dok joj posle nekoliko susreta nije otkrio da je musliman.

Kada joj se brak skroz raspao, pozvala ga je, a on joj je rekao da se okupa, da se u potpunosti očisti od glave do pete, da onda sedne u miru i da se koncentriše na misao o Bogu. U njenoj ispovesti možemo da vidimo da je, nakon što ga je poslušala, počela da se trese a onda doživela smirenje srca i duše i "apsolutni mir", te da je "Bog ušao u njeno srce i da ona prihvatila ono što je on imao da ponudi".

Novosti dana Politika Ekspres 

Ekspres Politika predstavlja online magazin sa osvrtom na dnevno političku situaciju u Srbiji i svetu. Ovaj online news portal nije ni u kakvoj vezi sa kompanijom Politika AD koja se bavi izdavanjem magazina: Bazar, Politikin Zabavnik, Ilustrovana Politika, Viva, Svet kompjutera, Mali Politikin Zabavnik, Enigmatika i Razbibriga, kao i dnevnih novina Politika i Sportski žurnal, a koje izlaze pod firmom Politika novine i magazin. Politika Ekspres Online predstavlja poslednji pravi tabloid u Srbiji koji se nalazi među TOP 50 najčitanijih sajtova u Srbiji